Osudimo poštenje!

Gostujući sam radnik u Švajcarskoj. Gastarbajter što bi se reklo. Radim teške i prljave poslove koje gospoda Švajcarci radije prepuste strancima, nekvalifikovanim radnicima, da rade umesto njih. Moleraj, lakiranje, fizikalisanje svake vrste. U Švajcarskoj mi se i sin rodio, ovde ide u školu.

Rođen sam u Kruševcu pre 45 godina, a moji stari roditelji i čitava rodbina i dalje žive tu. Posle 15 godina napornog, crnačkog rada uštedeo sam tačno 200.000 evra da u rodnom gradu kupim kuću i imanje pride, kako bih imao gde da se vratim nakon života u pečalbi. Odvajao sam svaki zarađeni franak, jedan po jedan, iz meseca u mesec, i tako čitavih petnaest godina. Da se skućim u rodnom gradu, da ostavim kosti u svojoj zemlji kad za to dođe vreme.

Kada bi me u inostranstvu uhvatila nostalgija, kad mi je bilo najteže, ja sam zamišljao kakva li će biti ta moja kuća, ne mnogo velika, sa terasom i dvorištem, već sam je hiljadu puta u glavi zidao i farbao, doterivao i menjao…

A tek imanje! Jabuke, šljive, najkvalitetnija vinova loza, ma ima i Rubin ceo da mi zavidi na rakijama, kakve će one samo biti. A ja gazda, prvi put u životu, samo ću da uživam u plodovima svog rada. I da kažem sebi – vredelo je.

Video sam u novinama vest da je neka devojka, Marina se zove, mom zemljaku vratila 200.000 evra koje je, srećnik, zaboravio u kafiću u kome je bio sa detetom. Pili su kafu i sok. Čovek je otišao u toalet i zaboravio torbicu sa novcem. Izašli su napolje. A to pošteno žensko čeljade, koje je pronašlo brdo para, radi kao konobarica u tom kafiću za platu od 150 evra. Tako je bar rekla. A u rukama je, makar u trenutku, imala čitavo bogatstvo – skoro hiljadu i po njenih mesečnih plata!

Odolela je iskušenju, ma nisam se ni premišljala, kaže, odmah je potrčala za tim čovekom i vratila mu njegovih 200.000 evra.

Zauzvrat je dobila 1000 dinara. Kao nagradu. Sramota.

Čitava Srbija danima se bavila ovim događajem. Čuo sam i gledao komentare ljudi. Ne znam otkud toliko zlobe i pakosti. Zluradih komentara. Pa većina je tu devojku bezmalo osudila što se tako časno ponela. Smejali su se njenom vaspitanju i moralu. U ludnicu su hteli da je pošalju njihove zlurade misli i kiseli osmesi. Kakvu je priliku samo propustila, ej! Glupača.

Sad se i Ivici Dačiću smeju, jer ministar hoće da joj ponudi posao u MUP-u. Vidi ovog hoće da je zaposli u policiji!? Neka je zaposli, naravno, na delu je pokazala svoj karakter, pošten i skroman pre svega. Pa zar policiji ne trebaju takvi ljudi? Spremni da pomognu kad treba? Pošteni? U šta smo se mi kao narod pretvorili da mi je znati.

Ja nisam bio te sreće kao moj zemljak iz kafića. U trenutku nepažnje i nečije drskosti ostao sam bez čitave svoje ušteđevine. A moja kuća ostala je samo nedosanjana želja. San koji u ovom životu neću ostvariti. Ukradena mi je prošlost i budućnost.

Nije bilo nikakve devojke iz bajke da mi vrati novac, mukom zarađen. Dovoljni su bili gužva u kafani i neko ko je čuo čaršijske priče kako imam para, ma nakrao se preko sigurno, još da hoću i dvorac da dignem, ma na četir’ sprata, ako ne i veći! Lopuža je taj, garantovano, kao da sam čuo kako pričaju međ’ sobom.

Ljudska pakost i zloba ne poznaju granice, kažem. Ali nalazim snage da oprostim, i onome ko se usudio da me opljačka, odžepari drsko pre no što ću svoj novac položiti u banku. Na sigurno.

A od neke moje marine ni traga ni glasa.

Rade P., Lucern-Kruševac