Dnevničke beleške: Amerika 2001.

U jesen 2011-te, čeprkajući po fajlovima na starom računaru, otkrio sam autentične beleške, dnevničke zapise i fragmente mejlova koje sam pisao tokom svog prvog boravka u Americi, u septembru 2001. godine.

Moja generacija volela je Ameriku. Onu blještavu, izazovnu i modernu zemlju koju smo, kao klinci, upoznavali kroz američke filmove, muziku, atraktivne robne marke i jezik koji smo na časovima, od malih nogu, učili u školama kao obavezan – i svima važan – obrazovni predmet.

Čitav američki model pop-kulture – rok, bluz, džez i pop muzika, moda i generacijski fazon oblačenja, porodični sitkomi na televiziji, vesterni i holivudski filmovi, koka-kola, „leviske“, Marlboro i „starke“ – bio je, zapravo, preneseni životni obrazac koji su sledili i kopirali mladi u bivšoj SFRJ.

Beograd je, kao najznačajniji kulturni i društveni centar Balkana, imao posebnu ulogu u formiranju takvog jednog zapadnjačkog miljea u Jugoslaviji i prednjačio je u odnosu na ostale gradove u nekada zajedničkoj federativnoj državi.

Odrastanje uz idole: Američka pop-kultura

Dovoljno je podsetiti se da su još 50-tih godina prošlog veka, dakle svega deceniju nakon Drugog svetskog rata, u Beogradu gostovali Dizi Gilespi (1956), orkestar Glen Miler (1957) i Luj Armstrong (1959). O ostalim velikanima umetnosti koji su boravili u Jugoslaviji i njenom glavnom gradu između 50-tih i 80-tih godina 20. veka da i ne govorimo.

Generacije mladih u Beogradu imale su osećaj jedinstvenosti i privilegovanosti u odnosu na sve druge zemlje tadašnjeg socijalističkog lagera i činilo nam se da – na civilizacijskom i kulturološkom nivou – stojimo rame uz rame sa najnaprednijim društvima toga doba.

Otići u Ameriku tih godina – makar i turistički, i posetiti nekakvu dalju rodbinu, tetkicu iz Bruklina što bi rekao Džoni Štulić  bio je događaj ravan odlasku na Mesec, uzbudljiv i neverovatan podjednako…

Moj prvi odlazak u Ameriku dogodio se mnogo godina kasnije, kada je moja generacija, silom prilika, već uveliko skinula ružičaste holivudske naočare. Da stvari budu još gore, imali smo, pritom, i gorak osećaj da nam je ta velika zemlja, potpuno nepravedno, zauvek okrenula leđa.

Mom putu u Ameriku, početkom septembra 2001. godine, prethodila su brodolomna vremena krize u odnosima moje zemlje i Sjedinjenih država, koja, zapravo, i dan-danas traju. Sankcije, izolacija, neprekidni niz kažnjavanja i uslovljavanja, i na kraju bombardovanje i rasparčavanje Srbije uz – bilo nam je jasno – režisersku palicu iste te Amerike i njenog establišmenta, promenili su iz korena onu nekadašnju sliku o pravednoj i naprednoj naciji-vodilji čijim vrednostima i standardu života svi težimo.

Pitate se, sigurno, zbog čega onda sve ovo pišem? Odgovor je jednostavan. Jer sam, deset godina kasnije, u jesen 2011., čeprkajući po fajlovima na starom računaru, otkrio autentične beleške, dnevničke zapise i fragmente mejlova koje sam pisao tokom svog prvog boravka u Americi.

Prvi koraci u Njujorku: Tajms Skver 2001.

Koliko sam se samo iznenadio! U meni su, to je vidljivo iz tih kratkih tekstova, bile pomešane emocije tokom čitavog boravka na istočnoj obali SAD-a, koji je trajao puna tri meseca. Interesantno je, takođe, da se moj dolazak na američko tle (9. septembra 2001.) gotovo u dan poklopio sa najznačajnijim datumom u novijoj američkoj istoriji – 11.09.01. – kada su u napadu Al-kaide srušene kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku i oštećena zgrada Pentagona u Vašingtonu.

Zarad razumevanja šireg konteksta, dodaću da je moj boravak, osim turističke svrhe, imao za cilj i stručno usavršavanje na Harvardu u Bostonu, državi Masačusets. U Ameriku sam došao na poziv starijeg brata, koji je u toj zemlji živeo i radio već neko vreme.

Napominjem da su svi tekstovi krajnje verno preneti, uz neznatnu redakturu, kako bi se olakšalo čitanje i razumevanje konteksta u kome su beleške pisane.

* * *

(Odmah nakon napada na Njujork, moji prijatelji su, zabrinuti zbog čitave situacije, počeli da zovu i pišu mejlove, interesujući se kako smo brat i ja. Pojedinci su čak pitali i da li smo „evakuisani“ – prim. UM.)

Petak, 14. septembar 2001.

Za vreme onog ludila u Njujorku, i brat i ja smo bili u Bostonu, tako da smo obojica OK.

Što zbog situacije ovde, što zbog nemogucnosti da svaki dan budem pri kompjuteru, jednostavno nije bilo prilike da napišem e-mail.

Nema razloga za paniku. Sve je, dakle, opušteno i cool.

Sledeće nedelje krećem na kurseve, a život ide svojim tokom. Neke konkretne pojedinosti opisaću kada ih doživim! 🙂

* * *

Subota 21. septembar 2001.

(pišem mejl prijatelju – prim. UM.)

Evo javljam ti se nakon prve dve sedmice provedene u Bostonu. Već sam uspeo da saberem neke utiske, pa ću ti ih ukratko opisati.

O SITUACIJI
I dalje mi se čini da je prilično vanredna, nakon onih apokaliptičkih napada na WTC i Pentagon. Ovde mediji uveliko biju u ratne bubnjeve, a poredio bih situaciju sa onim što smo doživeli u Srbiji u proleće `99-te.

O  KOLIMA
Treba samo da vidiš ovdašnje automobile! Osim nemačkih (Mercedes, BMW) i japanskih (koja se u 99% slučajeva proizvode u SAD) na ulicama ne možeš da vidiš evropska kola. Američka su ogromna, po troje-četvoro ljudi komotno mogu da stanu na zadnja sedišta. Čak sam imao prilike u subotu uveče u gradu da vidim i one ogromne, produžene limuzine, Linkolni, Kadilaci i sl, koje mogu da se vide samo u filmovima. 10-15m dužine. Strašno…

O VELIČINI
Ono što važi za automobile, jos više važi i za druge proizvode u ovoj velikoj zemlji. Sve je natprirodno veliko – pakovanja čipsa i razne klope u prodavnici, flaše, (pa čak i grlići na flašama za pivo!), porcije u restoranu, slivnici na kadi i umivaonicima… Čak su i ljudi poprilično veliki i glomazni.

O KONKURENCIJI
Neverovatna je! Dovoljno je da odeš u obližnji supermarket i da vidiš to čudo. Na svakoj gondoli, svaki j*** proizvod ima min. 10 proizvođača. Pa ti sad izaberi!
Verujem da ne postoji nijedna zemlja na svetu gde je tržište tako (pre)bogato privrednim igračima koji posluju na njemu. Zato su, verovatno, tako jaki…

O USLUGAMA
Potpuno sve je user-friendly. Prilagođeno svima i svakome. Nivo predusretljivosti prema korisnicima, kupcima, narodu uopšte, je impresivan. Međutim, sve je to deo igre – Ti si ljubazan, ali ništa više od toga.

No emotions, but with smile…

O HARVARDU
Časovi su mi počeli prošle sedmice, tako da nemam baš previše komentara… Deluju mi prilično cool, a kada se uhodam u nastavu, pisaću ti više. Kupio sam dosta udžbenika i knjiga iz  marketing oblasti, ali i dosta materijala iz moje druge omiljene teme – Politics & International Affairs.

* * *

"Evropska" Amerika: Boston, Masačusets

Nedelja 30. septembar 2001.

Imao sam malu nezgodu sa rukom pre jedno dve-tri nedelje, a s obzirom da me je to konstantno bolelo, potražio sam pomoć u vidu stručnog lica (čitaj doktora u domu zdravlja). Prepisao mi je neke lekove, ili neke slične gluposti, šta li već, tako da sada to pijem i osećam se bezveze – malaksalo, dizzy, čak me još i glava boli…

Ali, to je samo deo priče, koja je mnogo šarenija i zanimljivija od ove prethodne. Idem sutra (ponedeljak) u New York, a planiram da ostanem tamo do petka – dakle celu nedelju ću provesti u Big Apple-u.

Na kursevima je poprilično interesantno, marketing se teorijski uči iz mnogo dobrih knjiga (doneću ih u Bgd, kad se vratim), super su profesori – imaju dobrog iskustva sa firmama i to odličnog kalibra – i društvo je ok. Mada, prilično su nekomunikativni među sobom, ne znaju se, tako da nema ni druženja. Ali ni ja nisam došao ovde zbog toga…

Uporedo sa marketingom upisao sam i kurs koji mene itekako zanima, a tiče se donekle moje “prethodne” profesije, novinarstva, iliti međunarodnih odnosa – American National Government & Russian Foreign Policy. Isto na Harvardu.

* * *

Sreda 3. oktobar 2001.

Polagao sam neki test iz engleskog jezika, onako, čisto da probam, bez pripreme, i upisao sam Advanced level of English Profficiency na Bostonskom Language Institutu.

Već sam rezervisao karte za NBA, tekma je između Seltiksa vs. Sijetl Supersoniksa u novembru. Neverovatno kako se karte brzo rasprodaju, za bukvalno tridesetak minuta. I to ako nisu već godinu dana unapred rezervisane! Strašno!

* * *

Subota 6. oktobar 2001.

Evo, upravo smo se brat i ja vratili iz Njujorka i malo je reći da sam fasciniran!

Bilo mi je baš lepo, šetao sam puno, gledao u ona čuda od avenija i zgrada, obišao i Kip slobode, zgradu UN-a, Wall Street, Metropolitan i Modern Art muzeje, Central Park, Rokfeler centar i sl.

* * *

Prevozno sredstvo između Bostona i Njujorka

Nedelja 28. oktobar 2001.

Koristim priliku da napišem nesto o novim utiscima u SAD. Verovatno najsnažniji utisak na mene tokom mog, evo vec skoro dvomesečnog, boravka u Americi, jeste svakako prva poseta i šestodnevni boravak u Njujorku. Neću mnogo pogrešiti ako kažem da sve što sam do sada video, a ima veze sa civilizacijskim (urbanim) dostignućem čovečanstva, teško da može da se meri sa “Gradom Svih Gradova”. Ako je pre 2000 godina Rim bio centar sveta, Njujork je to zasigurno danas…

Sve krajnosti – i krajnji luksuz (z)grada, auto-industrije, ljudi obučenih po poslednjoj modi, ali i užasna beda i siromaštvo – mogu se videti na prostoru u kome obitava nekih 10-tak miliona duša.
Pretpostavljam da sam za nedelju dana video i više nego sto sam u prvi mah očekivao, a to se može pripisati dvema stvarima: fantastičnim urbanističkim rasporedom grada (ne možeš se izgubiti i da hoćeš!), ali i činjenicom da sam za “istraživanje” Njujorka imao jako puno slobodnog vremena. Evo ukratko opisa mog putešestvija:

Obišao sam praktično “ceo grad”, Menhetn, od istoka do zapada, video sve važnije monumente i stigao da se “edukujem” u dva verovatno najpoznatija muzeja u svetu – Metropoliten i Muzeju modernih umetnosti. Od ostalih turističkih destinacija pomenuću Kip slobode, Wall Street, (ono što je ostalo od) WTC, Empire State Building, Times Square, Carnegie Hall, Rokfeler centar, Central Park…

A da, ipak, ne bude sve u ne znam kakvim superlativima, pomenuću drugu stranu medalje, koja može da se svede na sledeću rečenicu: Nikad ne bih živeo u Njujorku! Koliko god pružao mogućnosti, ipak su one (mogućnosti) pružene vidljivo manjem delu stanovništva, dok se većina bori da nekako (pre)živi.

Prvi put kada sam kročio na tle ovog grada imao sam bizaran osećaj da se ispred, iza mene, sa svih strana, nalaze kamere koje snimaju film. Baš kao u Matriksu, nisam bio siguran what was the real world… Kolone ljudi sa svih strana, gužva u saobraćaju, neopisiva buka i brzina života, delimično su me šlogirali, a ne znam ni zašto, svakog dana budio sam se sa bolovima u glavi. Koji su, na sreću, kako je prolazio dan, minuli…
Jos jedan utisak za kraj – okolina Svetskog trgovinskog centra je pod opsadom! Blokirane ulice u okruženju, marinci od glave do pete pod punom ratnom opremom, policija na konjima, reguliše se saobraćaj i gužva prouzrokovana činjenicom da je u blizini Financial District, gde su zaposlene hiljade i hiljade ljudi. Katastrofa! Mogu da mislim kako li je bilo neposredno posle onog napada.

* * *

Na krovu umetnosti: Terasa Metropolitan muzeja

Petak 2. novembar 2001.

(pišem mejl prijatelju – prim. UM.)

Mada sa malim zakašnjenjem, priznajem, ipak koristim priliku da ti se javim iz Amerike.

Nakon mog, evo već dvomesečnog, boravka, skupili su se utisci, video sam i doživeo svašta novo, a verujem da ću, nakon što pošaljem ovaj email, vrlo brzo dobiti odgovor u vidu elektronskog pisamceta sa novitetima kod tebe.
Kao što znaš, primarni razlog mog boravka ovde jeste da se usavršim u dve za mene ključne oblasti u kojima godinama funkcionišem – marketingu i političkim naukama. Na Harvardu pohađam ukupno 3 kursa: Marketing of Services, American National Government i Russian Foreign Policy.

Prilično sam zadovoljan nivoom studija, imam priliku da radim sa velikim autoritetima, predavanja su interesantna i učim iz strava udžbenika. Jednostavno, na nivou.
Kako ne bi sve bilo učenje, učenje i samo učenje, da parafraziram druga Komunistu, reći ću ti još i to da sam imao priliku da jako dobro upoznam Boston, izlazim koliko se može, družim se, a stigao sam da odem i do Njujorka, gde sam proveo 6 dana. Taj grad je stvarno neverovatan – gotovo nestvaran – i kao u Matriksu, čovek ne zna šta je tu stvarnost, a šta (možda) iluzija…

S obzirom da sam imao puno slobodnog vremena, obišao sam grad uzduž i popreko, video praktično sva bitna obeležja Njujorka (uključujući i ono što je ostalo od WTC-a).
Da ne bih mnogo dužio, reći ću samo još da mi je i novembar prilicno interesantan, a da ću 9-tog ići na NBA tekmu između domaćina Seltiksa protiv Sijetl Supersoniksa (gde graju Radmanović i Drobnjak). U planu je i neka NFL utakmica, ali to još nisam bookirao.

* * *

Osećaj boravka u "Matriksu": Njujork

Nedelja 8. novembar 2001.

Kod mene stvari idu nekim već ustaljenim tempom, bez potresa. Na marketing kursu na Harvardu upravo završavamo oblast Delivering and Performing Service, sa posebnim osvrtom na uloge zaposlenih u pružanju usluga korisnicima (CRM). U onoj drugoj, političkoj oblasti, bavimo se odnosima bivših članica SSSR prema Rusiji i obrnuto.

Điki (premijer Zoran Đinđić, prim. UM) je u SAD, gledao sam na TV-u konferenciju za štampu u Institutu za mir u Vašingtonu, gde je bio zajedno sa Đelićem, dan pre nego što ga je primio predsednik G.W.Bush. Nije bio loš, ali očito ima problema sa engleskim, mada se trudio, videlo se da ne ume baš najbolje da se izrazi, što ga je sprečavalo da na pravi način kaže sve što je naumio.

Sutra idem da gledam Seltikse protiv Sijetla i baš se radujem. Ovde je, naravno, glavna zvezda povratnik Džordan, njegov Vašington je bio ove nedelje u Bostonu, ali karte su već 2 meseca bile rasprodate za tu tekmu.

Krajem sledeće nedelje idem ponovo za Njujork, biću kod jednog našeg prijatelja, a razlog je koncert. Gostuju The Cult! Ludilo, maltene će biti ono, teenage dream come true…

* * *

Četvrtak 15. novembar 2001.

Čekao sam malo da se nakupe raznorazni utisci pa da imam o čemu da pišem. U poslednje vreme sam bio neprekidno u Bostonu, ali planiram da sada za vikend odem ponovo u Njujork, da posetim jednog drugara i odem na koncert grupe The Cult i još jednog super benda – Echo and the Bunnymen.

(Uzgred, bio sam na NBA tekmi, Soniksi su pukli, jebiga.)
Treba jedna beogradska ortakinja da mi dođe sledeće nedelje iz Toronta, tako da je s nestrpljenjem očekujem. Biće tu i za moj rođendan, što je prilično cool jer se on poklapa sa ovdašnjim popularnim praznikom Thanksgiving Day.

* * *

Subota 24. novembar 2001.

POTVRĐEN POVRATAK

Iz Bostona, sa Logan aerodroma, prema rasporedu leta, krećem Swissair-om u nedelju, 16.12. Zbog vremenske razlike, u Beograd dolazim dan kasnije, dakle u ponedeljak, 17.12. 2001.

S obzirom da mi u porodici dva dana kasnije slavimo krsnu slavu (Svetog Nikolu), a potreban mi je bar jedan dan predaha od puta, ja planiram da se na poslu pojavim u četvrtak, 20. decembra.

* * *

Utorak 27 novembar 2001.

Muzika je bila na nivou! Tokom boravka ovde uživo sam video The Cult, Psychedelic Furs, Boba Dilana i Echo and The Bunnymen, što je stvarno strava!

Osećam se kao da sam se vratio 10 godina u prošlost, maltene još pre mog odlaska u Prag!

* * *

Petak 30 novembar 2001.

Imam utisak da su ova tri meseca u Americi proletela strahovitom brzinom, gotovo kao da sam prekjuče išao sa Surčina na verovatno najinteresantnije putešestvije u mom životu.

Iskren da budem, ovaj zadnji boravak u Njujorku bio je nešto najbolje što mi se desilo u Americi. Onaj prvi doživljaj s početka oktobra je bio malo konfuzan, ali zato ovaj nedavni boravak totalno me je uverio da je Njujork glavni grad, prestonica sveta. Obišao sam neke delove grada koje nisam stigao pre da vidim (Soho, Noho, Grinič Vilidž, prim UM.), a bolji su nego oni šatro najpoznatiji.
The Cult su imali NEVEROVATNO DOBAR koncert, puni energije, strava su svirali, totalna ložana, jednom rečju! Bio sam u prvom (!) redu, pozdravio sam se sa Janom Estberijem, a prateći gitarista u bendu je naš čovek, Srbin, sto posto! Na njegovom pojačalu bile su nalepnice YU i grb Crvene Zvezde. Mrak! Imao sam priliku da pređem i rukom preko belog Greča, Falkona od Bili Dafija, a brat je dobio trzalicu od bas gitariste – tako da je doživljaj bio potpun. Ludilo kako sviraju!

* * *

Svirka za pamćenje: The Cult 2001.

Utorak 4. decembar 2001.

Nema ništa specijalno novo, tako da baš i nemam o čemu da pišem… Osim možda o tome da sam definitivno potvrdio let za Beograd, polovinom decembra.

Već se polako mentalno spremam za odlazak kući, a i na poslu sam već obavestio nadležne da me mogu očekivati na šljaci vrlo brzo.

 ***KRAJ***

Nakon mog povratka u Beograd, sredinom decembra 2001., dugo je trebalo vremena da prođe da složim sve utiske, a moj život se nastavio nekim svojim prirodnim tokom.

Ameriku sam, nakon toga, posetio još dva puta i uvek je bilo interesantno, ali taj moćni osećaj koji sam osetio kada sam prvi put kročio na Menhetn, više se nije ponovio.

Advertisements

Jedno mišljenje na „Dnevničke beleške: Amerika 2001.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s