Individuacija – put ka samospoznaji

Ovim tekstom ne želim nikoga ni u šta da ubedim. Pitanje poznavanja „sebe”, elementarne i suštinske „samospoznaje”, okrenuto je svima nama ponaosob, i suviše je lično da bih na bilo koji način imao pravo, makar i želju, da druge ubeđujem u ispravnost stavova koje nameravam da iznesem – i što vernije prenesem – u tekstu koji sledi.

Došao sam u period života kada mi, zarad stabilnosti i ličnog ispunjenja, nisu dovoljne ustaljene životne norme, kalupi koje nam određuju spoljašnji faktori, okruženje kome neprekidno želimo da se „prilagodimo”.

Puno mojih prijatelja sa kojima sam u prethodnom periodu razgovarao, došli su do istog zaključka – da nemaju jasan odgovor na pitanje: „kakva je moja lična misija, svrha postojanja zapravo, u današnjem svetu?”

Jedan od mogućih -mada ne tvrdim i jedini! – odgovora na ovo pitanje, jeste lična Individuacija.

Individuacija (lat. Individuum, jedinka) u svom prvobitnom značenju je upojedinjavanje, izdvajanje jedinke iz nečeg opšteg, posmatranje nekoga ili nečega prema njegovoj osobenosti. U analitičkoj psihologiji Karla Gustava Junga, i prema knjizi njegove učenice Jolande Jakobi „Put individuacije“ – koju sam nedavno pročitao i koja je na mene ostavila snažan utisak – individuacija, zapravo, označava proces psihičkog sazrevanja ličnosti, samoostvarivanja i ucelovljavanja individue.

Knjiga koja nam pruža uvid u samospoznaju: Jungov put individuacije

Sâm pojam nije nov, koristi se, u manje ili više modifikovanom obliku, već vekovima, a taj „individuacioni pristup“, kao osnova postojanja jedinke ili posebnosti, možemo pronaći već kod Aristotela, Lajbnica, Spinoze i drugih velikih mislilaca na Zapadu.

Prema navodima iz knjige, individuacija predstavlja postupni put sazrevanja ljudske duše do njenih najviših mogućih dometa razvoja i jedinstva njenih svesnih i nesvesnih delova putem uključivanja njenih istorijskih korena i sadržaja u njenu sadašnju svest.

Individuacija nam, drugim rečima, daje podsticaj da iskreno i neumoljivo, potražimo „pravog“, iskonskog Sebe u sebi. U tom smislu važno je, čak i poželjno, pokušati ovaj proces uporediti sa „činom spoznaje Boga“ u hrišćanstvu. Jer, kao što je proces oboženja u hrišćanstvu nezamisliv bez mnogobrojnih teškoća i prepreka (iskušenja, hrišćanskim jezikom) tako je i individuacioni proces, čin prepoznavanja i savlađivanja određenih prepreka koje se nalaze u nama sâmima.

Jungovim rečnikom, ovi pojmovi koji obeležavaju suštinu čoveka, a koje je važno spoznati, integrisati i savladati u procesu samospoznaje, zovu se: Senka, Persona, Animus, Anima, mana-ličnost, Sopstvo itd.

Nije mi namera, niti imam dovoljno kompetentnosti, da potanko i u detalje govorim o ovim pojmovima, uostalom, svako, po želji, može vrlo lako da dođe u posed literature koja se dubinski bavi tom problematikom. Ali svakako hoću da približim stavove o temi koja je važna, kako za mene, tako i za svakog pojedinca koji ima nameru, želju ili volju da lične probleme – one „u sebi“, ne finansijske, profesionalne ili one koji se manifestuju u okruženju, mimo njegove volje –  reši tako što će se upoznati sa svim aspektima svoje ličnosti.

Ali stvari se ne odvijaju pukim slučajem. I za to je neophodna svesna odluka o želji da se čovek upusti u jedan takav poduhvat. Nije lako suočiti se sa sobom. Sa svojim najskrivenijim delovima duše, sa svojim slabostima i strahovima, sa stvarima koje pojedincu ne dozvoljavaju da se u potpunosti „integriše“.

Silina Senke, ili „tamnog brata“, „unutrašnjih demona“ nazovimo ih slobodno najrazličitijim imenima, čoveka koče u toj nameri. Baš kao i spoljašnje sile kojima je pojedinac izložen na svojoj „zemaljskoj misiji“.

U knjizi se, vrlo jasno, opisuje taj kontinuirani sukob koji svaki pojedinac vodi, zapravo na dva fronta – jedan, koji je okrenut ka „spolja“, prema problemima i preprekama u realnom životu: posao, sigurnost, zarada, napredovanje itd., dok je drugi, makar i nesvesno, okrenut ka rešavanju brojnih unutarnjih tegoba i protivrečnosti, što je dâto samom ljudskom prirodom i postojanjem višeslojnih delova ljudske psihe.

Proces individuacije u Jungovom smislu znači svesnu spoznaju i integraciju svih mogućnosti koje su urođene pojedincu. Taj proces pokazuje da svako može imati sopstveni pravac, sopstvenu misiju i može učiniti smislenim živote onih ljudi koji pate od osećanja da nisu u stanju da dosegnu kolektivne norme i kolektivne ideale.

Vanvremenski mislilac: Karl Gustav Jung

Isuviše mnogo ljudi u današnjem svetu ne živi sopstvene živote i ,uopšte, oni gotovo ništa ne znaju o svojoj stvarnoj prirodi. Oni čine grčevite napore da se „prilagode“ da se ne ističu na bilo koji način, da čine tačno ono što mišljenja, pravila, regulative i navike okoline zahtevaju kao „ispravno“.

Naš poznati psiholog i psihoterapeut, akademik Vladeta Jerotić, precizno je opisao osećanja i stanja koja pripadnici našeg naroda – ophrvani tegobama i kolektivnom neizvesnošću – imaju u sebi i ispoljavaju ka „spolja“.

„Srbi se mogu, unutar sebe i svoga nacionalnog arhetipa ponašati na tri načina: psihološkom inflacijom svoga Ja, Srbi mogu izmišljati da su bolji, pametniji i jači od svih, da nam „niko ništa ne može“ i da ćemo na kraju mi pobediti naše stvarne i izmišljene neprijatelje; drugi, takođe patološki način reagovanja na stanje prinudne izolovanosti, jeste mazohističko potcenjivanje sebe, negiranje svake vrednosti karaktera srpskog naroda, veličajući druge narode, ponajviše one koji nas najviše grde; i treći, jedino razuman put, bio bi sazrevanje kroz patnju, individuacija u kojoj se prepoznaje svoja Senka i svoja Persona i svoja mana-ličnost, korigujući ih i menjajući, još bolje preobražavajući ih, korišćenjem u prvom redu zaboravljene ili i potisnute energije pravoslavnog hrišćanstva.“

O Senci

Ovaj Jungov pojam označava, u najkraćem, naš unutrašnji negativ. Ako se ponašamo nekontrolisano, ili iz bilo kog razloga izgubimo svesnu kontrolu, iz nas samih izranjaju osobine Senke u obliku pogrešnih postupaka, asocijalnog načina ponašanja, egoizma ili čak grubosti itd. koje se više ne mogu projektovati, već dokazuju da pored našeg Ja u nama postoje i druge sile.

U knjizi Jolande Jakobi navodi se da Senka raste paralelno sa Ja (odnosno našim centrom svesti, kroz koji doživljavamo, saznajemo i opažamo), kao njegov lik u ogledalu i sastoji se od delom potisnutih, delom, malo ili sasvim, neiživljenih psihičkih osobina koje su od samog početka, iz moralnih, vaspitnih ili ostalih razloga, naveliko bili isključeni iz zajedničkog života i stoga bili potisnuti ili otcepljeni.

Pored lične Senke, postoji, prema Jungu i „kolektivna Senka“ u kojoj je sadržano sveopšte zlo, sadržaji koji predstavljaju negativ, oštru suprotnost duhu vremena.

Čovek je odvajkada sklon da ono što je nesvesno, najpre doživljava u projekciji ka spolja, kao osobinu drugih objekata, i na taj način naše nepoznate delove duše projektuje na okolinu. I mi sami imamo osobine Senke, kao i drugi ljudi, ali to shvatanje vodi ka samospoznaji, koja je oduvek smatrana za najplemenitiji duhovni cilj čoveka. Osvešćenje Senke, otkrivanje njenih osobina, kao i držanje svesnim, odnosno integrisanjem njenih sadržaja, omogućava celovitost čoveka kojoj se teži.

O Božanskim uticajima

Boraveći na Svetoj Gori, pošlo mi je za rukom da, možda prvi put u životu, dosegnem do najvećih dubina svoga Sopstva. I to nije nimalo slučajno. Razumeo sam i prepoznao sponu, most koji približava i integriše mene, kao pojedinca, sa čitavim univerzumom arhetipskog poimanja vere i religije.

Ne znajući za postojanje, niti sadržaj knjige koju vam na ovaj način predstavljam, tada sam takođe došao do zaključka da, suštinski, „ishod procesa individuacije kome se jedan čovek posvetio svim svojim snagama jeste stav koji s pravom možemo nazvati „religioznim“ u pravom smislu te reči. Jer taj proces ga vodi ka saznanju da je izložen na milost iracionalnoj sili koja nadmašuje njegovu svest i koju mora ponizno prihvatiti. Toj „sili“ davao je najrazličitija imena. Kod hrišćana ona se zove „Bog“, prema čijoj slici je stvoren čovek – kao što stoji u Bibliji. Svestan svoje zavisnosti od njega, čovek takođe zna svoju zemaljsku meru i može razumeti sebe u pravoj proporciji spram Boga i njegove kreacije.“

Ne treba se ni čuditi stoga da je čitav život pojedinca zapravo „slalom“ kroz prepreke koje čoveka odvajaju od puta integrišuće samospoznaje. Novac, kao „zamena“ za Boga, nekontrolisani tehnološki „napredak“, sveprisutni mediji i neizvesna perspektiva pojedinca u stravičnom vrtlogu koji je obuzeo čitavu današnju civilizaciju – ostavljaju nas bez čvrste duhovne vertikale, koja i ima za cilj da spreči čoveka da se prepusti najnižim porivima i strastima, povlađujući sebi i svojim najgorim osobinama.

Sva je prilika da je na delu, u punom zamahu, pokušaj da se ljudi odvoje od svoje suštine, da im se zapravo nikada ne omogući da, u punoj meri, spoznaju sebe i ostvare najstariju težnju čoveka: da on, individua, bez obzira na okolnosti, bude u skladu sa Sobom.

Po Jungovom mišljenju, sposobnost verovanja je funkcija data čoveku pri rođenju. Njegova specijalna upućenost na Boga je autohtona religiozna težnja, urođena potreba duše, koja ne može biti zapostavljana ili kršena bez ozbiljne povrede psihičkog zdravlja.

Ukoliko je „religiozna funkcija psihe“ blokirana, ili sprečavana, čovek za sebe stvara zamene bogova i podležući im, osiromašuje svoj unutarnji život, uz odgovarajuće psihičke tegobe. To se, prema autorki knjige – koja je vredno prikupljala razmišljanja i spise svoga mentora, gospodina Junga – završava katastrofalno, pogotovu u drugoj polovini života.

Jer, dok mlad čovek mora posvetiti svu svoju pažnju prilagođavanju zahtevima spoljne realnosti, posle srednje dobi čovek je sve više okrenut ka unutarnjim dubinama, ka svom odnosu s Bogom, s kojim se mora suočiti u trenutku smrti.

I zaista, pojedincu je dato dovoljno „ovozemaljskog“ vremena da se istinski prepozna. Da razume, sazna i prihvati sebe takvog kakav jeste. Da svesno pođe putem individuacije, i postepeno, korak po korak, sebi i svome sopstvu, unutarnjoj duši, omogući put ka sazrevanju i dostizanju njenih najviših dometa.

To se zove potpuno ispunjenje ličnih kapaciteta.

 

Advertisements

3 mišljenja na „Individuacija – put ka samospoznaji

  1. Nije toliko teško (u)videti svoje mane koliko prihvatiti ih i nastaviti život sa njima. Eventualno ih promeniti i pritom lomiti neke druge stvari u sebi. No, ukoliko prihvatimo sopstvene mane kao „koridor“, zidove koji nas sputavaju u određenom kretanju, onda ćemo lakše odrediti put kojim ćemo ići. Možda će biti drugačiji od onog koji smo planirali, ali put je put, svrha sama po sebi. I na njemu treba uživati jer se brže i lakše putuje putem na kome ima samo kamenčića i manjih rupa nego odrona i raselina, put na kojem udaramo glavom u svaki zid, pitajući se gde grešimo.

  2. U toku celog života mi neprestalno pokušavamo da popravimo sebe. To je vrlo težak put i mnogi na tom putu pokleknu. Smatram da je razvojem religioznosti u sebi taj zadatak olakšan.Prava je šteta što se veliki broj ljudi ne bavi ozbiljnije raligijim. Ona je sasvim dovoljna da pruži čoveku smirenost, da mu da snagu da izdrži u ovom surovom svetu. Način života se u proteklih stotinak godina mnogo promenio u odnosu na vreme kada je živeo uobičajeno i isto mnogo vekova i milenijumima. Da li je čovek uspeo da se prilagodi novonastalim zahtevima savremenog života. Kolika je cena koju on plaća. Koliko je čovek srećan i ispunjen životom. Kuda vodi ova zahuktalost tehnologije o nebitnim stvarima, dok suština ostaje potisnuta i nerealizovana.Čovek nema mnogo vremena da se bavi sobom. A tu leži glavni problem individuacije. On mora imati dosta slobodnog vremena da bi se bavio sobom. Takođe je bitan i ambijent za razgovorom sa samim sobom. Molitva u crkvi bi mogla da mu olakša put do samog sebe. Bavljenje sobom je složen posao. On zahteva dobro pamćenje i ozbiljnu analizu. Moramo se prisećati svoje prošlosti i analizirati kako su pojedini digađaji uticali na naše psihičko stanje. Iz sopstvenih grešaka moramo izvući neke zaključke i pouke. Moramo razmišljati „šahovski“.Pobediti samog sebe je najteže.

  3. Идивидуација је, свакако, најквалитетнији ,,рецепт“ за живот за све мањи број људи заинтересованих за самоспознају и интеграцију у Истину, ма колико Она била доступна.
    У исту ,,Благодат“ су, наравно, позвани и они који су огрезли у ,,Новац, као ,,замену“ за Бога, у неконтролисани технолошки ,,напредак“ и опијеност свепристним медијима“, утолико, уколико су спремни да мењају своју дневну (краткотрајну) ,,душу за брисање“ за нешто вредније и вечније.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s