Memoari jednog tinejdžera: Šta su mi značile 80-te

Osamdesete su bile čudo. Bukvalno. Otkrio sam muziku. Da, baš tako. Prva velika stvar koja mi se desila nakon silnog i nestašnog perioda jurcanja za loptom, igranja žmurki, janjina, muvanja po “peščari” i sličnih dečijih zanimacija.

LIVE AID, PRE 27 GODINA: Tačno se sećam: 1985. godina, vrućinčina leta, Novi Beograd upekao po običaju, a moj stariji brat i ja, “gutajući” pokretne slike sa TV-a, gledamo tadašnji globalni muzički spektakl posvećen gladnima u Etiopiji – Live Aid, prenošen uživo na Radio-Televiziji Beograd – i sa nestrpljenjem očekujemo nastup jednog benda u usponu, četvorke iz irskog Dablina – U2.
Nije, međutim, ovo priča o njima, nikako ne donosite, cenjeni publikume (kako ima običaj da kaže S. Basara), preuranjene zaključke: oni su ovde pomenuti, jer su bili na početku nečeg novog u mom životu; svirali su u momentu kada sam, kristalno jasno, shvatio da će muzika biti nešto poput moje druge, duhovne, kuće. Deo identiteta, što se kaže.
U našem domu su se, nekoliko godina pre ovog događaja, već vrzmale neke ploče stranog pop-a, uglavnom – ABBA, Majkl Džekson, Bouvi, Djuran Djuran, nezaobilazni Bitlsi itd. – ali tek nakon nastupa irske grupe na pomenutom Lajv Ejdu, mogu slobodno da tvrdim da je muzika ušla na velika vrata u moj novobeogradski stan. I nikad se više nije iselila.
Presudan uticaj na mene imale su – čast ponekim izuzecima iz Sjedinjenih država – grupe iz Engleske, ili Velike Britanije, svejedno. Gradovi poput Mančestera (koji je, po meni, veću zaostavštinu svetu ponudio u mančesterskoj muzičkoj sceni, negoli u Junajtedu i Sitiju zajedno), London, Liverpul, ali i Bredford, Gilford, Glazgov i mnogi drugi gradovi, podarili su bendove koji su imali prvorazredan uticaj na moje odrastanje i shvatanje sveta u kome živimo. (Istini za volju, bilo je to vreme kada moja generacija – barem njen muški deo – još uvek nije marila za „osvajanje“ naklonosti srca slatkih devojčuraka; „pitanje je“, kako je to duhovito primetio jedan moj poznanik, „da smo krajem 80-tih bili koju godinu stariji, koliko bi nas muzika tada uopšte dotakla i privukla sebi“)

MUZIČKI UTICAJI: Tih godina, mogao sam, bez preterivanja, satima da slušam ploče i kasete, iznova i iznova. Momku tog uzrasta, od nekih trinaest-četrnaest godina, podjednako je bio važan proces idenifikacije sa drugima, baš kao i puka dečija mašta, za koju je čak i Albert Ajnštajn rekao da je važnija od znanja. Koliko sam samo pokušavao da budem ozbiljniji, stariji, čitajući tekstove pesama Jana Kertisa, kako sam voleo da đuskam uz Stoun Rouzis, uživao u razlaganjima Džoni Mara i rifovima Vila Sardženta; želeo da se družim i jurim ribe sa Janom Estberijem, da volim poeziju kao Morisi, bijem se sa huliganima poput Žan-Žak Barnela, imam „čirokanu“ i derem se kao Džo Stramer, udaram bubnjeve isto kao Pit de Fritas, nosim crne košulje zakopčane do grla kao Robert Smit, budem slavan poput Bona i opušten kao braća Rid…
Imao sam odličan sluh, sasvim solidan glas, krenulo me je i pisanje – rođenoj majci dugo nisam mogao da oprostim što mi je jednom prilikom, spremajući kuću (“Sigurno je za bacanje”) u đubre zavrljačila svesku sa mojim prvim pokušajima poezije – a gitaru sam, bez ijednog časa, krenuo da osvajam i sviruckam, samouko i bez blama.

Njih smo slušali: Vedete muzičke scene 80-tih

U tih nekoliko interesantnih godina, zapravo sve do kraja 80-tih, paralelno smo otkrivali pank i nju vejv scenu, dark i gotik muziku, rege i hard kor… Svi ti muzički pravci ukrštali su se poput reka i slivali u pravi okean zvuka koji nam je, više nego bilo koja nauka u školi, punio glavu i misli novim idejama i doživljajima. Kleš, Pistolsi, Kjur, Sistersi, Ramonsi, Bob Marli i mnogi drugi, pomogli su nam da razumemo da ponekad i rušenje – može biti konstruktivan proces. „Rušenje” muzičkih granica, naravno, jer o tome je reč.

Te osamdesete su bile čudo, kažem. Još u osnovnoj školi menjali smo LP ploče i kasete, jugotonove, PGP, Suzy, a strani vinili bili su posebno dragoceni. Ko ih je imao, originale, ili ih je nasledio od nekoga, ili je bio privilegovan da, u nekom trenutku, ima “svog čoveka” u inostranstvu. Od koga bi, opet, – e, gde je tad bio Internet kad nam je trebao! – naručio da mu ih kupi i donese nazad u Beograd.

KAKO DO MUZIKE: Tih kasnih osamdesetih godina prošlog veka, išlo se, nedeljom prepodne, na berzu ploča u SKC, presnimavalo se i “piraterisalo” masovno, na muzičkim stubovima, kod drugara, drugarevih drugara, poznanika i njihovih prijatelja. U Bezistanu kod Terazija pazarili smo prve majice i preslikače sa omiljenim bendovima, i uživali u nekakvom našem, virtuelnom svetu u kome smo mi bili strašno kul, dok “ovi drugi”, uključujući i naše roditelje, „pojma nemaju“. Koliko smo se samo svađali sa muzičkim neistomišljenicima: te ko je bolji, ko bolje svira, peva, ko je popularniji itd. Milina. Čini mi se da i dan-danas pamtim taj osećaj ushićenosti, čak i treme, kada sam, u proleće 1990, bio na svom prvom koncertu neke strane grupe u Beogradu – britanskih Strenglersa u prepunom „Pioniru“.
Imalo je, međutim, to vreme “otkrivanja muzike“ i svojih, vrlo konkretnih, nedaća i poteškoća. Užasno se teško dolazilo do novih podataka ili vesti o našim muzičkim herojima, šta rade, snimaju li novi album, hoće li biti koncerata u Beogradu ili okruženju… Sva sreća pa je tadašnja Jugoslavija bila zemlja koja je, ipak, pratila trendove (koliko je to bilo moguće u jednopartijskom, strogo kontrolisanom sistemu), pa su nekakve informacije uspele – sa malim ili većim zakašnjenjem – da putem specijalizovanih časopisa uglavnom, dopru i do nas.
A tek MTV! Sećam se da smo bili u stanju satima da zurimo u program tek osnovanog Trećeg kanala (3K) TVB (kasnije RTS-a). Krajem osamdesetih, osmišljen kao zabavni, muzički program za mlade, 3K je prvi krenuo da, u prepodnevnim časovima, prenosi (verovatno ilegalno?) satelitski program evropskog MTV-ja. Pol King i Stiv Blejm, Rebeka de Ruvo i mnogi drugi VJ-evi, bili su domaćini emisija i muzičkih vesti koje smo gledali i upijali iz dana u dan. Pravi tinejdž raj. I za svaki slučaj, uvek su nam bili spremni video-rekorderi da – po kratkom postupku, klik na REC i gotovo! – brže-bolje snimimo poneki spot ili čitavu muzičku emisiju koja nam se učinila važnom zbog nečega. (Danas se, koliko vidim, čitav program MTV-ja pretvorio u jedan neprekidni, opskurni rijaliti šou, što u potpunosti odudara od uloge prosvećenog medija, koju je ta televizija, na neki način, imala na prelazu 80-tih i 90-tih godina XX veka.)

NOVI POČETAK: A onda su usledile devedesete. Muzički podjednako inspirativne. Društveno već neuporedivo gore. Svetom su zavladali grandž, elektronska muzika, kao i interesantni crossover-i metala, panka, rege i rep muzike, dok se „alternativna“ omladina povukla u sigurnu zonu klabinga, njišući se uz dab i denshol ritmove. Već uveliko u srednoj školi, a potom i na fakultetu, i dalje sam pratio nove muzičke pravce, ovog puta u novom, digitalnom ruhu. Kasete i LP ploče ostale su, gotovo zaboravljene, u arhivi muzičke istorije.

Ali to je već druga priča…

***

(Umesto dodatka, namenjeno novoj „digitalnoj“ generaciji)

„Teškaši” muzičke scene 80-tih i jedna pesma po izboru:

The Smiths – I Want the One I Can’t Have
Joy Division – Colony
The Cure – Fascination Street
Echo & the Bunnymen – Over the Wall
The Cult – The Phoenix
Simple Minds – Up On the Catwalk
The Stranglers – Tramp
Sisters of Mercy – Some Kind of Stranger
New Order – 1963
The Jesus and Mary Chain – Head On

Advertisements

Jedno mišljenje na „Memoari jednog tinejdžera: Šta su mi značile 80-te

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s