The Jesus and Mary Chain, ili kratki zapis o prolaznosti vremena

Preksinoć sam na Exitu gledao bend koji je obeležio jedan izuzetno važan period u mom životu: a radi se o vremenu odrastanja. Škotski alternativni sastav The Jesus and Mary Chain protutnjao je novosadskom Tvrđavom, nostalgično me podsetivši na vreme kada sam ih prvi (i poslednji) put gledao uživo.

Odmah da se razumemo, nije ovo nikakva reportaža sa svirke. Ali, period koji je protekao od kada sam prvi put bio na koncertu talentovane i beskompromisne braće Džima i Vilijama Rida – pa sve do ovog sparnog julskog četvrtka, kada sam ponovo bio ispred bine – deluje gotovo brutalno u svojoj dužini. Radi se o punih 25 godina. Kad su pre proletele, pitao sam se slušajući na Exitu ponovo neke od njihovih najvećih hitova.

The Jesus and Mary Chain gledao sam tačno 6. maja 1992. godine i, četvrt veka kasnije, eto njih ponovo.

Preturao sam po starim foto-albumima i zaboravljenim fiokama kako bih pronašao originalne „artefakte“ iz tog vremena. I baš sa te svirke, održane u Pragu, kojom su braća Rid promovisali sjajan album „Honey’s Dead“.

Evo i ulaznice, dizajnirane upravo u skladu sa „filozofijom“ benda:

20170707_182446

A tu je i mutna, ali autentična fotografija baš sa tog koncerta:

20170707_180342

Za tih 25 godina svašta može da se desi. Dete se rodi, završi osnovnu i srednju školu, a zatim diplomira na fakultetu, recimo. Toliko, pod tim imenom, traje i Premijer liga – najviše profesionalno fudbalsko takmičenje u Engleskoj.

Četvrt veka ume da se odrazi i na fizionomiji ljudi. Pogledajte samo potpisnika ovih redova – tih 25 godina čine vidljivu razliku između dečaka i čoveka:

protok vremena

A čini se da i braća Rid izgledaju značajno drugačije danas, nego te 1992. godine, zar ne:

THAMC

U stvari, baš mi je drago što sam gledao The Jesus and Mary Chain. Ponovo. Pa čak i posle tih 25 godina. Super je bilo zezanje, odlična svirka, i zbilja je malo takvih momenata koji razgale osećanja, a da, u suštini, to nema veze (samo) sa nostalgijom. Drago mi je da su još uvek tu, i da sam ja tu. Sasvim dovoljno.

Skoro sam gledao i druge rok junake iz perioda odrastanja. I oni su i dalje tu, sviraju. Bendovi kao što su The Cure recimo. Ili The Cult, koji i dalje „praše“ i nemaju nameru da se zaustave.

I sada, ko još da razmišlja o narednih četvrt veka. Daleko je to, brate mili. 2042. godina, nije baš iza ćoška.

Zato, vredi se prepustiti sadašnjem trenutku, a možda baš uz stihove grupe The Jesus and Mary Chain, one u pesmi „On the Wall“:

Life in a sack
Is coming back
I’m like the clock
I’m like the clock

On the wall
On the wall
On the wall

 

 

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s