Kako se dogodilo da muzičko-scenski performans „The Wall“ Rodžera Votersa doprinese ponovnoj reafirmaciji ideja slobode, pravde i jednakosti, više nego svi levičarski pokreti u svetu u prethodnih barem pola veka
Ko bi rekao da će jedan koncert, ili bolje rečeno hiper-pozorišna predstava u dva čina, uspeti da izazove takvu bujicu misli, ideja i najiskrenijih emocija u ljudskom biću? Rodžer Voters (69), nekadašnji član i autor legendarnog britanskog sastava Pink Flojd, ponovo je, trideset i četiri godine nakon svoje čuvene rok opere i konceptualnog albuma „The Wall“, oživeo metaforu o dehumanizovanom belom zidu od cigli, koji preti da razdvoji pojedinca od sebe samog, kao i društva kojem pripada.
ZID KAO DRUŠTVENA PORUKA: Iako predstavlja jedinstveno audio-vizuelno iskustvo, potpomognuto moćnim kvadrofonskim ozvučenjem, fantastičnim efektima, kao i vrhunskim studijskim muzičarima, Votersov koncert nije sâm po sebi dovoljan, da bismo ga okarakterisali kao nikada do sada viđenog u istoriji rokenrola. Masivne, skupe turneje i produkcije imali su i Rolingstonsi, U2 ili Madona, recimo, ali performans kome je, na svu sreću, prisustvovala i publika iz Srbije, ima i drugu, neuporedivo važniju, stranu medalje. Naime, nikada do sada, muzičar tog formata i svetskog uticaja nije poslao tako glasnu i jasnu antiratnu i antiglobalističku poruku, koja bi mogla da se protumači i kao zvono na uzbunu upućeno svima kojima je stalo do transformacije današnjeg društva, tako istkanog od neslobode i nepravdi.
Poruka koju nam je Rodžer Voters svima uputio u Beogradskoj Areni, prvog septembarskog dana 2013. u osnovi se tiče (zlo)upotrebe moći i autoriteta u najrazličitijim pojavnim oblicima u jednom društvu: u porodici i školama, državnim organima, pojedincima pri vlasti, u moćnim korporacijama, ispraznim, a primamljivim ideologijama itd. I možda baš zato, njegov „Zid“ aktuelniji je danas nego pre trideset i kusur godina.
Umesto da savremeni svet – proporcionalno tehnološkom, naučnom ili informacionom napretku – bude bolje mesto za život, stvoren je nepravedni i dugoročno neodrživi sistem u kome promil moćne političke, finansijske i korporativne elite, u želji za još većim privilegijama i profitom, stvara haos, nepravdu, beznađe i besperspektivnost za ogromnu većinu žitelja ove naše zajedničke planete. Uticaj novca i profita, beskrajne potrošnje i konzumerizma, čine svet sve negostoljubivijim mestom za život.
Ko preti čovečanstvu: Rodžer Voters glasno upozorava
Votersov Zid jasno upozorava da „udruženi zločinački poduhvati“ sila savremene „osovine“: medija, politike, estrade, korporacija, rijaliti programa i naopakih „društvenih“ mreža – koje se, uprkos svom nazivu, u suštini temelje na antisocijalnim, antidruštvenim i anti-individualnim načelima – stvaraju svet potpune kontrolisanosti i isisavaju ono malo preostale energije pojedinaca, njihovih porodica, a sledstveno tome ugrožavaju i održivi razvoj čitavog čovečanstva. Naša opsednutost tehnologijom – koja kao krajnju posledicu ima potpunu „umreženost“, a samim tim i neslobodu pojedin(a)ca – dodatno doprinosi eroziji ličnog napretka, individualnih stremljenja, kao i ljudskih sposobnosti i kvaliteta.
TRAŽI SE SISTEMSKA PROMENA: Možda paradoksalno zvuči, ali ne pravi samo „sistem“ taj zlokobni zid: on se širi hraneći se našim sopstvenim strahovima, kao i sve izraženijim, najgorim ljudskim osobinama, i progresivno se uvećava usled nemoći da menjamo stvari na bolje, prvo kod sebe, a zatim i u zajednici koja nas okružuje. Kako bi uopšte i bio pokrenut mehanizam promena, neophodno je u sâmom sistemu pronaći “mangupa u sopstvenim redovima“ koji će pokušati da menja stvari iznutra. Veteran Rodžer Voters, mada slavan, poznat i priznat muzičar, koji uz to ima i veliko lično bogatstvo, procenjeno na preko 200 miliona dolara, ipak poseduje svest jednog ubeđenog socijaldemokrate koji u svojoj, hm, političkoj agendi, vodi računa o najugroženijim slojevima stanovništva, onima koji su postali žrtve pogođene ratom, nemaštinom, terorističkim napadima itd. Voters glasno govori o ogorčenosti miliona ljudi koji više ne prepoznaju nadu da će doživeti istinsku transformaciju sredina u kojima žive i dočekati ono, već mitsko, „bolje sutra“.
Kao da se niko nije zapitao da li su tolike generacije ginule i žrtvovale se u prošlosti uzalud, boreći se za pravedniji svet, i vodeći se onim najiskrenijim i najhumanijim idejama socijalne pravde, demokratije i slobode? Uostalom, to pitanje je sebi morao postaviti upravo Rodžer Voters, inače dete koje nikad nije imalo priliku da upozna svog oca, jer je poginuo u vihoru Drugog svetskog rata.
Votersov performans želi upravo da ponudi odgovor na pitanje kako smo dozvolili da osnovne ljudske težnje – za slobodom, pravdom, jednakošću – budu u ruševinama ovog, čini se, postapokaliptičnog društvenog uređenja, u kome se – u mašini onog pinkflojdovskog demonskog Nastavnika-tiranina – melju i gnječe toliki ideali i sve najbolje ljudske osobine. Pa zar upravo pojedinačna ljudska sloboda nije najvredniji čovekov dar? A odavno znamo da svaka totalitarna svest, svaki društveni poredak koji iz nje proizilazi, ruši ono najosnovnije u ljudima – želju za slobodom i pravičnošću. Ili kako kaže ona opominjuća izreka: If all you have is a hammer, everything soon looks like a nail.
BEOGRADSKO OTREŽNJENJE: Za Srbiju je stoga bilo od najvećeg značaja da vidi Votersov koncert, jer se i sâma nalazi u velikim iskušenjima i problemima, kao i milioni njenih građana koji pokušavaju da pronađu tračak nade i obezbede normalne uslove za život sebi i svojim porodicama. Ova zemlja je, vodeći se najhumanijim idejama o slobodi, pravdi i jednakosti, već podnela velike žrtve u prošlosti. Dovoljno je setiti se „mraka“ koji nas je pratio tokom vekova pod turskom upravom i uticajem. Onda kada smo, kao nacija, propustili čitav humanizam, renesansu, klasicizam i mnoge druge kulturne pokrete i njihove civilizacijske tekovine, koji su u nama ostavili duhovnu prazninu veličine onog, nedavno otkrivenog, kanjona ispod grenlandskog leda. Plemenite ideje o stvaranju pravednijeg sveta bile su vodilja srpskog naroda u Prvom i Drugom svetskom ratu, onda kada smo, intuitivno i instiktivno, bili na pravoj strani, uprkos teškim – i do dana današnjeg, u potpunosti neizlečenim – posledicama zbog miliona žrtava koje smo kao narod podneli u toj borbi.
Šta je totalitarizam danas: Rodžer Voters i njegov „Zid“ u Beogradu
Svetu danas, nama, ljudima, nedostaje ideja oko koje bi se – poput nekadašnje pravične borbe sa najtotalitarnijim oblicima političkih sistema – kao pojedinci, učesnici društvenih događaja koji žele da participiraju u promenama na bolje, okupili i koja bi bila vodilja milionima, čak i milijardama ljudi koji danas žive u uslovima nedostojnim čoveka. Koje bi to mogle biti ideje oko kojih će se okupiti kritična masa, kako u Srbiji tako i u drugim zemljama, na drugim kontinentima, meridijanima i geografskim zonama? Da li nas više išta povezuje, ili smo (p)ostali samo uplašeni građani, obmotani vlastitim i nametnutim spoljašnjim zidovima, koji čine da se osećamo prazni, nemoćni, nesposobni da upravljamo sopstvenim životima i zacrtanim ili neiscrtanim sudbinama.
KAKO PREĆI RUBIKON: Koji su to ideali, ili ideje koje pokreću one generacije kojima bi valjda u krvi trebala da bude definisana svest o potrebi za promenama na bolje? Ako ima iole istine u onoj narodnoj da „svo zlo potiče od nerada“, ko će u toj armiji nezaposlenih i besposlenih pojedinaca vratiti toliko potrebno dobro? Kako klatno zlehude sudbine vratiti u prvobitni, izbalansirani položaj? Možda po prvi put u istoriji, ostavićemo buduću brigu o društvu, o nama samima, gorima od nas. Jer, zapitajmo se, kako će izgledati svet budućnosti? Ko će upravljati državama, sistemima, preduzećima, mesnim zajednicama, školama i institucijama? Najveći broj pripadnika nove, mlade generacije, naraštaja koji će danas-sutra stasati u ljude, dokono i nezainteresovano žive u svetu koji duboko ne razumeju, i ne radeći ništa korisno, besomučno gube vreme i najbolje godine života prateći profane medije i internet, tipkajući na displejima svojih tehničkih uređaja i smartfonova. A kroz neku deceniju upravo će na njihovim plećima zavisiti budućnost ove ili bilo koje druge zemlje.
Najveća strepnja od svih mogla bi se uskoro obistiniti: a to je da svet budućnosti ne može biti bolje mesto za život. Može biti samo gore. I upravo zbog toga, postoji bojazan da će potreba Rodžera Votersa da uključi alarm za uzbunu, i danas ostati podjednako neshvaćena, baš kao i pre više od tri decenije.
Dokle god u ljudima prevladavaju one najgore osobine, slepe strasti i egoizam, već po onoj Hobsovoj da je “čovek čoveku vuk“, u tom svetu će oni lošiji uvek biti prvi izbor. Nedovoljno obrazovani, arogantni i bahati, a poslušni pojedinci koji se bez ikakve kritičke misli povinuju snazi nečijeg ili nekakvog „autoriteta“. A videli smo kuda nas vodi bezuslovna poslušnost. Zar tokom, makar i nedavne, istorije, nismo imali dovoljno iskustva sa autoritarnim i neljudskim pokretima fašizma, nacizma, staljinizma, liberalnog kapitalizma, korporativizma, svejedno?
IMUNI NA NEPRAVDU: Pojedinac je stavljen pred jednostavan izbor. Da se prepusti stihiji većine i bude osuđen na sistematsko ispiranje mozga od strane kontrolisanih medija i njihovih cenzurisanih informacija, biranih tako da prosečnog konzumenta ostave u potpunom ludilu, slepilu i haosu? Ako je svet u kome živimo skrojen tako da svima, tobož, bude bolje, odakle onda toliko sukoba, ličnih implozija, porodičnih tragedija, kriminala, zloupotreba i prevara?
Nije se moglo propustiti: Performans koji će se pamtiti
Mediji, do izopačenosti tabloidizirani i instruirani, koji promovišu najgore ljudske osobine, pohlepu, skandal, pornografiju, bahatost i aroganciju postepeno su u ljudima stvorili ravnodušnost na očiglednu nepravdu, očaj, jad i čemer. Postali smo otporni na lopovluk i javašluk. Prihvatamo to kao uobičajenu pojavu, nešto što je potpuno prirodno i normalno. A nije. Niti može biti. Od sedam milijardi ljudi na planeti, deluje da barem šest milijardi i devetsto devedeset miliona nikada neće uspeti da ostvari svoje ideale, snove i težnje, ljudske ili profesionalne, svejedno. Nisu nam, izgleda, dovoljna gorka upozorenja iz citata Džordža Orvela, Franca Kafke ili Dvajta Ajzenhauera, projektovanih na Votersovom zidu-ekranu, o opasnostima koje prete ljudskom rodu i našoj civilizaciji. Nažalost, nije dovoljno samo simbolično, gotovo ritualno rušenje zida i njegovih cigli kao na kraju Votersovog koncerta. Osnovno pitanje je da li smo na rušenje Zida spremni i u realnom životu?
———————————————————————————–
Što se koncertne set-liste tiče, Rodžer Voters svirao je posetiocima u skoro punoj Areni neke od najvećih hitova sa albuma “The Wall”, poput uvodne ”In the Flesh”, “The Thin Ice”, “Another Brick in the Wall (Part I)”, “The Happiest Days of Our Lives” antologijske “Another Brick in the Wall (Part II), inače otpevane u pratnji dece iz beogradskog Prihvatilišta, dalje “Hey You”, “Is There Anybody Out There”, “Nobody Home”, “Bring the Boys Back Home”, izvanredno izvedene ”Comfortably Numb”, “Show Must Go On”, ”Run Like Hell” itd.
umitrovic.info 