Repozicioniranje globalne moći

Ko god se kladio da će prvi susret „licem u lice“ lidera dveju najmoćnijih svetskih država i vodećih globalnih privreda – SAD i Kine – proteći u neprijateljskom duhu i sa tenzijama koje bi pretile da uruše svetski poredak, taj svakako nije imao dobitni tiket u kladionici

Uprkos dramatičnim najavama impulsivnog američkog predsednika Donalda Trampa, koji je, uoči susreta sa svojim kineskim kolegom Si Đinpingom, na svom omiljenom sredstvu komunikacije Tviteru najavio da će „sastanak s Kinom iduće nedelje biti vrlo težak“, taj susret protekao je u iznenađujuće korektnoj atmosferi. Možda je tome doprineo i ambijent Trampovog luksuznog odmarališta Mar-a-Lago, u Palm Biču na Floridi, koje njen vlasnik voli da naziva „zimskom Belom kućom“. Prava Bela kuća, pak, ostala je uskraćena za dolazak cenjenog gosta iz Kine.

Ko zna zašto je američki predsednik odabrao baš svoj kantri-klub sa enterijerom u španskom stilu da ugosti Si Đinpinga. Sem ekstravagantnog komfora na koji je Tramp navikao, biće da to ima neke veze i sa „privatnošću“ u komunikaciji, koju čuvena Pensilvanija avenija 1600 teško da može da obezbedi. A poznat je i latentni sukob koji američki milijarder ima sa svojim obaveštajcima i bezbednosnim službama.

Florida, a ne Vašington

Prvi sastanak američkog i kineskog šefa države otkako je Trampova administracija preuzela kormilo vlasti u SAD, dogodio se u trenutku izuzetno napetih odnosa između dve zemlje, pošto se broj globalnih, regionalnih i bilateralnih pitanja oko kojih se lideri Amerike i Kine ne slažu, dramatično uvećao u prethodnom periodu. Dovoljno je navesti kontinuirane prozivke Donalda Trampa upućene Pekingu da je zbog svoje „manipulatorske“ trgovinske i valutne politike („Ne možemo da dopustimo da Kina siluje našu zemlju”, glasio je jedan od čuvenih Trampovih tvitova), Kina veoma naštetila američkim preduzećima i radnicima. Kritike upućene Kini odnosile su se i na navodno ustezanje rukovodstva u Pekingu da izvrši jači pritisak na Severnu Koreju zbog njihovog hazarderskog nuklearnog i raketnog programa.

Takođe, odnose dve zemlje pogoršale su i kontinuirane napetosti u Južnom kineskom moru, kao i problematična pitanja iz oblasti sajber-špijunaže. Svakako najosetljivije tema za Peking – ona o politici „jedne Kine“ – a koju je američki milijarder doveo u pitanje odmah nakon pobede na izborima za predsednika države, zasigurno se našla na dnevnom redu.

Sva je prilika da će novo (re)pozicioniranje odnosa između dve supersile u nadolazećim godinama umnogome zavisiti od ličnih odnosa i – ne manje zanemarljivih – personalnih karakteristika dva lidera. Sa jedne strane, tu je direktan i neretko agresivan pristup Donalda Trampa, lidera koji tek treba da definiše konzistentnu strategiju američke spoljne, ali i unutrašnje politike. Kontradiktornost i potpuni preokreti u sprovođenju državne politike SAD vidljivi su gotovo na svakom ćošku otkako je građevinski tajkun i zvezda sopstvenog rijaliti programa postao predsednik države.

On je još kao kandidat republikanaca u predsedničkoj trci oštro kritikovao bivšeg šefa države Baraka Obamu da se isuviše meša u situaciju u Siriji, da bi, svega par meseci kasnije, sada već u svojstvu vrhovnog komandanta, dao nalog da se bombarduje vojska sirijskog predsednika Bašara el Asada. Čak 59 raketa tipa Tomahavk ispalile su američke snage na bazu sirijske armije i to, maltene, usred večere koju je Donald Tramp imao sa svojim uticajnim gostom iz Kine Si Đinpingom na Floridi. Navodno su rakete imale za cilj da upozore ne samo Sirijce i Ruse, već i političke saveznike i „štićenike“ Kine u Pjongjangu, glavnom gradu Severne Koreje.

Trampovi politički zaokreti

Nije, međutim, samo odnos prema Siriji pokazatelj promene Trampovog političkog „raspoloženja“. Predsednik SAD menjao je, preko noći, mišljenje o neophodnosti i ulozi Severnoatlantske alijanse u svetu, prvo izjavljujući da je NATO “prevaziđena organizacija” i da joj preti raspad, da bi, svega par nedelja kasnije, rekao kako on “snažno podržava” vrednosti i status Alijanse. Njegove protivrečne izjave oko politike “jedne Kine”, zatim diplomatski neuobičajene “toplo-hladno” igre moći u odnosima sa Rusijom – koju čas smatra važnim partnerom, čas najvećom pretnjom – kao i danas gotovo zaboravljene namere da poništi nuklearni sporazum postignut sa Iranom, govore da Donald Tramp još uvek traži načine kako da konzistentno definiše i sprovede američku spoljnu i unutrašnju politiku.

Osim očiglednog problema sa zauzdavanjem sopstvenog ega i impulsivnih reakcija, dodatna otežavajuća okolnost za Donalda Trampa jesu i trzavice u njegovoj administraciji, ali i otpor koji mu pružaju druge dve grane vlasti u SAD – Kongres i sudovi – koji blokiraju neke od najvažnijih obećanja iz njegove predizborne kampanje. Pre svih, izgradnju „meksičkog zida“ na granici te zemlje sa Amerikom, kao i zabranu ulaska državljana iz nekoliko muslimanskih država u SAD.

Sa druge strane, sušta suprotnost američkog predsednika je mirni i staloženi Si Đinping, koji je već postao jedan od najvećih kineskih lidera, a koga u medijima sve češće porede sa osnivačem moderne Republike Kine, Mao Cedungom. Njegov autoritet neupitan je u Pekingu, jer je čvrstom rukom konsolidovao politiku i ekonomiju „azijskog zmaja“. Uspešno realizujući globalne mega-projekte, kao što su kopneno i pomorsko povezivanje Evrope i Azije, kroz infrastruktuni projekat „Jedan pojas-jedan put“, ili pak, zahvaljujući uspešnom početku rada Nove razvojne banke (NDB), sa sedištem u Šangaju – a koju su osnovale zemlje BRIKS-a – Si Đinping uspeo je da se nametne i kao jedan od najznačajnijih globalnih vođa. „On je strateški genije čeličnih živaca. Nikada ne gubi glavu, i razmišlja nekoliko koraka unapred, kao šahista“, upravo ovako ga je, ne bez doze patriotskog ponosa, za britanski Gardijan opisao Žang Hajbin, profesor međunarodnih odnosa na univerzitetu u Pekingu.

Deficit i zahtevi

U poređenju sa prethodnom, čak šestodnevnom posetom kineskog predsednika Americi, koja je, osim susreta sa Barakom Obamom, obuhvatila i sastanak Si Đinpinga sa gotovo kompletnim vrhom američke „Silicijumske doline“, najnoviji samit lidera dve države – bar kada je ekonomija u pitanju – više se bavio neravnotežom u trgovinskim odnosima. Prema zvaničnim američkim podacima (U.S. Census Bureau), prošle godine Sjedinjene Američke Države imale su trgovinski deficit s Kinom od 346 milijardi dolara, nakon manjka od čak 367 milijardi u 2015. godini. Predsednik Donald Tramp je to na svom Tviter nalogu ovako objasnio: „Mi više ne smemo da imamo ogromne trgovinske deficite… i gubitak radnih mesta. Američke kompanije moraju da budu spremne da potraže druge alternative“.

Za razliku od svog kolege iz Vašingtona, Si Đinping nije izneo nikakve posebne zahteve i uzdržavao se od bilo kakvih javnih komentarisanja odnosa Narodne Republike Kine sa SAD. Poslovična kineska obazrivost imala je i „unutrašnje“ razloge. Naime, Sija ove godine očekuje izuzetno značajan kongres kineske Komunističke partije na kome se očekuje da će doći do „provetravanja kadrova“ i promena na nekim od ključnih mesta u kineskoj državnoj nomenklaturi. Otvaranje potencijalnog „žarišta“ sa Amerikom svakako mu ne bi išlo u korist ni kod kuće. Mediji spekulišu da je Si Đinping, ipak, doneo neke konstruktivne poslovne predloge koji se tiču, pre svega, smanjenja izvoza kineskog čelika u SAD, ali i onih koji bi potencijalno mogli da otvore nova radna mesta za Amerikance, što je bila ključna Trampova predizborna poruka biračima. Interesantno je, takođe, da je za čitav američko-kineski samit u Mar-a-Lagu, u svojstvu koordinatora, bio zadužen već čuveni zet i savetnik Donalda Trampa, Džared Kušner, koji je pomogao i da se organizuje susret dvojice lidera.

Nakon samita, dvojica predsednika razmenili su komplimente, složivši se da je razgovor bio pozitivan i plodonosan. „Načinili smo ogroman napredak u našim odnosima sa Kinom. Mislim da je načinjen istinski napredak“, rekao je Donald Tramp, ocenivši pritom svoj odnos sa kineskim predsednikom kao „izuzetan“. Si Đinping je uzvratio Trampu na sličan način, navodeći da je samit bio od „jedinstvene važnosti”. Predsednik Kine je, takođe, pozvao šefa Bele kuće u zvaničnu posetu Pekingu kasnije tokom ove godine, što je Tramp, kako se navodi u sapštenju, prihvatio. Posebno zanimljivo bilo je i Sijevo očekivanje da će se SAD pridružiti saradnji u inicijativi „Pojas i put“. Tramp na ovaj poziv, međutim, nije jasno odgovorio.

(Ovaj tekst objavljen je na internet portalu časopisa Nova srpska politička misao)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s