Reč-dve o Grčkoj

Završen je “istorijski“, „prelomni“, „sudbinski“ referendum u Grčkoj, u zavisnosti već kojim epitetima su mediji i političari komentarisali potrebu grčke vladajuće Sirize – a posebno naroda u toj zemlji – da kažu odlučno OXI (ne) međunarodnim kreditorima i besomučnoj i iscrpljujućoj politici „štednje“. Dogorelo je do nokata, nema više kud da se taj famozni finansijski kaiš – pre će biti simbolična omča oko vrata! – steže oko Grčke. Mada sam danima pre referenduma pokušao da budem „racionalan“ po pitanju ishoda grčke biračke volje – te sam možda baš zato prognozirao da će Grci ipak prihvatiti sporazum sa evropskom Trojkom – emotivno gledano, međutim, znao sam da nisam u pravu. Da sam u koži prosečnog Grka zaokružio bih NE najdebljim flomasterom i podvukao ga još pride.

Upućeni već uveliko analiziraju rezultate, o svemu je već dovoljno tekstova i novinarskih članaka napisano, međutim ono što izostaje, nisu toliko ni političke, niti finansijske posledice (hrabrog) grčkog iskoraka u suprotstavljanju evropskim moćnicima i njihovim “psima na uzici” – bankama, kreditorima i inim finansijsko-birokratskim institucionalizovanim oligarhijama oličenim u međunarodnim poveriocima Grčke.

Da li se razumemo: Aleksis Cipras i Angela Merkel

Da li se razumemo: Aleksis Cipras i Angela Merkel

Iza cele ove madijske ujdurme, krije se jedna skrivena poruka, koja je suštinski mogla biti daleko opasnija po Grčku od pukog (ne)potpisivanja nastavka pregovora sa poveriocima. Verujem da je “donosiocima” odluka u EU bilo daleko važnije da se, baš oko referendumskog pitanja, u potpunosti podeli grčki narod na dva suprotstavljena, čak i nepomirljiva tabora. S obzirom da je u pitanju jedinstven, etnički homogen narod, u njemu nema nekakvih religijskih, niti drugih toliko osetljivih društveno-političkih pitanja oko kojih bi se Grci tako “dubinski” podelili. Ovo je bila, zapravo, tiha a suštinska, želja evropskih kreditora i one famozne Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond) da, ishodom referenduma, kakav god on bio, pokušaju da “elegantno” ubiju dve muve jednim udarcem – da se sa jedne strane u potpunosti polarizuje grčko društvo, nametne im se emotivna raspolućenost, baš kao i da se produbi već nastao jaz između navodno proevropskih, “naprednih” i onih „levičarskih“, t.j. “nazadnih” Grka. Sa druge strane, usled neskrivenog animoziteta vodećih evropskih zvaničnika prema čelnim ljudima Grčke, u igri je bila i namera da se u potpunosti ponize i poraze Cipras i Siriza; i njihova – za evropsku neoliberalnu, vladajuću dogmu – odveć “opasna” levičarska ideologija i jasno izražena želja da podstaknu i druge zemlje da krenu njihovim putem.

Rezultati referenduma su, međutim, više nego ubedljivi. Većina (više od 61 odsto) građana se priklonila politici vladajuće Sirize u nameri da prekinu štetnu i neučinkovitu politiku štednje, dok je ipak jasna manjina (nešto preko 38% izašlih birača) bila drugačijeg mišljenja. Dakle, nema sukoba i društvenih podela u Grčkoj, bar ne onako kako su se ponadali vodeći zapadni lideri i njihovi emisari.

Očaj i suze: Grčki penzioner

Očaj i suze: Grčki penzioner

Međutim, uprkos razumljivom slavlju na ulicama Atine, a i šire (narod u Srbiji je gotovo jednoobrazno stao na stranu grčkog NE), ovde je samo jedna bitka dobijena, dočim “rat” još nije ušao u svoju destruktivnu fazu – o kojoj sada možemo samo da nagađamo kako će izgledati. Iskreno verujem, nažalost, da nismo daleko od nekakvog “osvetničkog” kažnjavanja Grčke za odluke koje je donela. Sve opcije su još uvek na stolu, mada primera, koji navode na pomisao da se Grcima ne piše dobro, već imamo napretek. Nemački zvaničnici već su saopštili da trenutno ne postoji osnova za pregovore sa Grčkom o novom paketu pomoći ili otpisu duga. Isto tako, član veća guvernera Evropske centralne banke (ECB) i šef francuske centralne banke Kristijan Nojer upozorio je da restrukturiranje grčkog duga prema ECB nije ostvarivo.

A vremena je sve manje. Već 20. jula Grčka mora da uplati ratu od 3.5 milijardi evra ECB-u, što bi moglo biti daleko veći izazov u odnosu na neplaćanje rate MMF-u od 1.6 milijardi evra pre nekoliko dana. Ako Grčka prema Evropskoj centralnoj banci proglasi “defolt”, posledice bi mogle biti izuzetno ozbiljne: prekid finansiranja banaka, koje će sledstveno tome, kolabirati, Grčka će zatim biti prinuđena da se povuče iz evrozone, a koliko se priča, povratak na drahmu u ovom trenutku nije moguć, čak i zbog najbanalnijeg mogućeg razloga – mašine koje su štampale taj novac u Grčkoj, odavno su uništene i rashodovane.

Mediji prenose da je već danas – dok nastaje ovaj tekst – grčki finansijski sektor na ivici kraha: grčke banke navodno raspolažu sa još samo 500 miliona evra. Dakle, manje od nekih 50 evra po glavi stanovnika. Grci su već u prethodnom periodu imali ozbiljnih problema sa ograničenim sredstvima koje su mogli da podignu sa bankomata, kao i privremeno zatvorenim bankama i uvođenjem kontrole kapitala; a sada se već suočavaju i sa “digitalnim” ograničenjima: svoje aktivnosti na tržištu Grčke već su “pauzirali” Paypal, baš kao i Eplov iTunes servis.

Nije uspela podela: Grčki birači pokazali odlučnost

Nije uspela podela: Grčki birači pokazali odlučnost

A rešenje bi moglo biti zaista vrlo jednostavno, u kome suštinski ne bi bilo pobeđenih i poraženih strana. Častan kompromis je hitni nastavak pregovora, odustajanje Trojke od upornih zahteva da se očito neuspešna ekonomska politika koja je u Grčkoj primenjivana proteklih pet godina nastavi u nedogled; spremnost na restrukturiranje i delimični otpis grčkog duga (pa Nemcima je samo u 20. veku tri puta bio otpisan dug!), zatim povratak na poslednje Ciprasovo pismo sa jasnim i konretnim ustupcima koje je bio spreman da u ime grčkog naroda podnese (a koje, inače, nije bilo ni razmatrano u evropskim institucijama, barem dok ne prođe referendum). Grčki ministar Varufakis, uprkos “trijumfu” OXI većine, pametno se povukao sa ministarske pozicije smatrajući da će time ojačati Ciprasove pregovaračke pozicije u budućnosti.

Šta je još potrebno, zar Grčkoj ne treba pružiti nadu? Činjenica je da su ekonomske mere štednje koje su pre pet godina nametnute Grčkoj imale teške posledice: pad bruto domaćeg proizvoda (BDP) Grčke za 25 odsto, dug nije značajno smanjen (frapantno zvuči podatak da od ukupno 240 milijardi evra pomoći koje je dobila, Atina je jedva 10 odsto upotrebila za reformisanje ekonomije i zaštitu najugroženijih slojeva društva). Većina novca od pomoći koju je Grčka dobila 2010. i 2012. godine, kao pomoć za prevazilaženje finansijskih problema otišla je kao pomoć (privatnim) bankama, i time poveriocima – Nemcima, Francuzima itd. Povećana je nezaposlenost (među omladinom ta stopa je danas već preko 50 odsto); građani su osiromašili, smanjivane su im penzije i plate, a na neki način, taj ogromni “privatni” dug spao je na pleća javnog sektora – naroda, zaposlenih i sirotinje. Pa dovoljno je bilo. Evropa ima obavezu – moralnu, političku, ekonomsku – da ne dozvoli potpuno potonuće Grčke i njenih građana, zarad sebičnih, neoliberalnih interesa krupnog kapitala. Grčka je za svoje neodgovorno ponašanje u prošlosti već platila visoku cenu.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s