One-man show, ili hronika jednog političkog trenutka

Znamo kako je sve počelo. Čovek koji je osam godina bio predsednik države, koji je tokom dva mandata na čelu Srbije zadržao i funkciju predsednika stranke, pa je zahvaljujući političkom “dualizmu” svojih funkcija kontrolisao i nejakog premijera, vladu, skupštinsku većinu, baš kao i sudsku vlast, a koju je kroz neuspešnu reformu pokušao da “potčini” svom autoritetu; taj bivši predsednik, dakle – koji je pritom neustavno skratio sebi mandat, pokušavši nelegitimno da istrči svoju treću predsedničku trku – izgubio je prvo predsedničke, zatim i parlamentarne izbore, da bi kao gubitnik neuspešno pokušao da postane predsednik vlade, i na kraju – ništa; još jedan poraz, ovoga puta bio je prinuđen da prepusti i funkciju šefa stranke svom dojučerašnjem partijskom zameniku. Sa druge strane, predsednik jedne druge stranke, nekada partner u vlasti bivšeg predsednika države, dobivši ponudu koju nije mogao da odbije, postao je premijer, i kao manjinski partner u vladi sklopio je pakt sa šefom najjače stranke u Srbiji, koji je svoju političku moć crpeo iz funkcije prvog potpredsednika vlade, jačeg partnera u vlasti i koordinatora svih službi bezbednosti. Gde su imena, pitate se zasigurno? Zašto sve u šiframa i naznakama? Upravo zato, jer je u pitanju prošlost, nedavna doduše, ali ipak je to politički perfekat, o kome je već iscrpno pisano na stranicama ovog sajta.

Sada, međutim, govorimo o aktuelnom dešavanju, te više nema mesta skrivalicama. Od momenta kada je prvi potpredsednik vlade i šef SNS-a Aleksandar Vučić izazvao prevremene parlamentarne izbore, kako bi uspešno kapitalizovao visok lični i partijski rejting, i kada je nakon ubedljive izborne pobede seo u premijersku fotelju, stvari su se naglo “ubrzale”, a u potpunosti je promenjen i politički poredak u zemlji.

 

U prepoznatljivom stilu: Aleksandar Vučić, premijer

U prepoznatljivom stilu: Aleksandar Vučić, premijer

BIĆE BOLJE, KAD VAM JA KAŽEM: Na krilima bombastičnih obećanja o borbi protiv kriminala i korupcije, prekidu sprege politike i krupnog biznisa (što je “začinjeno” hapšenjem vlasnika Delta Holdinga), smanjenju nabujalog birokratskog aparata otpuštanjem partijske vojske po državnim i javnim službama, departizaciji javnih preduzeća, ekonomskim reformama, baš kao i obećanom smanjenju nezaposlenosti, na vlast je došao čovek koji je ne samo preuzeo tadićevsku matricu vršenja “totalne vlasti” na svim nivoima, već je ovu autoritarnu one-man show politiku usavršio do te mere, da je praktično ugrožen čitav višepartijski sistem koji je ova zemlja, prolazeći kroz teške muke i iskušenja, gradila već dvadeset i pet godina. Svedoci smo daljeg truljenja sistema, razaranja državnih institucija, jačanja partijskih interesnih sfera i feudalizacije političko-ekonomskih resora, širenja propagande i medijske kontrole kakva nije viđena još od 90-ih. “Zaveli su tiraniju većine“, piše u svom autorskom tekstu “Naši vaspitači” Vesna Pešić, “javno difamiraju ličnosti protivnika, pogasili su medije i kritiku, uništavaju institucije, sklapaju ugovore i štetne poslove daleko od očiju javnosti zarad punjenja sopstvenih džepova; neguju i štite svoje omiljene tajkune i finansijere koji ne plaćaju porez, aribitrarno i nezakonito tajkunima nude javne poslove kao da su tajkuni pobedili na izborima; zapošljavaju masovno svoje partijske drugove nevične bilo kakvom poslu, žive bogato a ne zna se odakle im pare; koriste državne privilegije, štite visoke funkcionere koji su uništili javna preduzeća, jednako kao i one koji su plagirali svoje doktorske disertacije. O lažima da i ne govorimo”. I zaista, ispada da je svaka vlast u ovoj zemlji gora nego prethodna, što samo pojačava osećaj potpune besperspektivnosti za ogromnu većinu naroda koji živi u Srbiji.

Setimo se, nakon famoznog 5. oktobra, ko je sve defilovao našim političkim pozorištem, upravljajući ključnim ekonomskim ili privrednim resorima: razni “eksperti”, đelići, vlahovići, bubala, dinkići, krstići, brojne udovički, tabakovićke, kalanovićke, sve sa nikakvim, ili čak katastrofalnim rezultatima. O galeriji čisto političkih likova, predsednika stranaka, koji su se “izređali” na ministarskim mestima, da i ne govorimo. Upravo nedostatak perspektive i opšte osiromašenje za većinu građana predstavljaju ključne probleme sa kojima se kao društvo suočavamo.

SUMORNA STATISTIKA: To se najviše ogleda u broju radno sposobnih, a nezaposlenih osoba, koji traže način da svoju energiju, znanje i kvalifikacije ovaplote na nekom – bilo kakvom – pristojnom i sigurnom radnom mestu, da vrate samopoštovanje i sigurnost sebi i svojim porodicama. Iako nam je krajem prošle godine ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Aleksandar Vulin ispirao mozak izjavama “da je vlada za dve godine smanjila stopu nezaposlenosti sa 25,6 na 17,6 odsto”, brojke i realan život govore sasvim drugačije. Jer, u pitanju je čist bezobrazluk i fantazmagorija nastala korišćenjem različitih aršina pri merenju (ne)zaposlenih lica, jer se ovom Vulinovom, odnosno računicom Republičkog zavoda za statistiku, beleži neformalna zaposlenost, odnosno ona koja “obuhvata zaposlene u neregistrovanoj firmi, zaposlene u registrovanoj firmi, ali bez formalnog ugovora o radu i bez socijalnog i penzionog osiguranja”, kao i “sva lica koja rade makar jedan sat sedmično”. Da li su to zaposleni u pravom smislu reči? Ukratko, ovakav “pad” sto­pe ne­za­po­sleno­sti ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa po­ve­ća­njem bro­ja za­po­sle­nih, pogotovo ako znamo da je u julu mesecu 2014. iznet podatak Fiskalnog saveta po kome je u Srbiji zaposleno 1.690.439 lica, uz 1,7 miliona penzionera, dok je prema anketi Republičkog zavoda za statistiku o radnoj snazi za drugi kvartal 2014. godine, u Srbiji bilo 2.227.414.zaposlenih!? Dakle, od jula do Vulina, pardon, statistike kojom se ministar pohvalio krajem prošle godine, zaposleno je neverovatnih 536.975 novih lica? Aha, u bajkama možda. Takođe, i drugi veliki problemi sa kojima se ova zemlja suočava, povezani su, poput spojenih sudova, sa problemom visoke nezaposlenosti: pre svega, tu su sve izraženije siromaštvo, ograničena domaća tražnja, nizak nivo produktivnosti u Srbiji, prilično zaostala tehnologija kojom raspolaže domaća privreda, baš kao i sve veći javni dug zemlje, koji je krajem godine iznosio 23 milijarde evra i premašio je 70 odsto BDP-a.

Smanjujemo nezaposlenost, ne povećavamo zaposlenost: Ministar Vulin

Smanjujemo nezaposlenost, ne povećavamo zaposlenost: Ministar Vulin

Za sve samosvesne građane ove zemlje, sklone zdravom rezonovanju i slobodnom promišljanju, posebno iritirajući je i mehanizam kojim se osvaja i održava na vlasti Vučićev politički sistem. Od brojnih lokalnih izbora, u kojima dominira atmosfera straha, pretnji i nasilja, preko reagovanja državnih zvaničnika tokom redovnih ili vanrednih situacija poput smetova i poplava; dogovora i pregovora sa “stranim investitorima” i političkim partnerima i inostranim liderima; preko komunikacije u skupštini, u medijima, na vladi, među ministrima i sa običnim svetom, sve to je, dakle, podređeno jednom višem cilju – propagandi o neumoljivom premijeru koji ne spava, ne jede, već samo radi i žrtvuje se, simbolično gura kamen uzbrdo, dok se svi drugi – plaćenička opozicija, tajkuni, partneri u vlasti, kriminalci, mangupi u sopstvenim redovima, čak i narod kome je potrebno “promeniti svest” – trude da ga na svakom koraku sapletu, spreče u mesijanskim namerama da Srbiji bude bolje. Hiperaktivni predsednik vlade non-stop je na televiziji, u novinama, daje intervuje i olako sipa obećanja; njegove izjave naširoko se prenose i re-emituju, a zanimljivo istraživanje nedavno je objavljeno na sajtu Cenzolovka, u kojem se navodi da su dnevne novine tokom 2014. godine 877 puta stavile Aleksandra Vučića na naslovnu stranu, a od toga tek 6 (šest) puta u negativnom kontekstu. Toliko o (auto)cenzuri.

OBEĆANJA I “ISTORIJSKI” REZULTATI: Čini se kao da je premijer celokupno političko delovanje sveo na neprekidno medijsko propagiranje sebe, svojih aktivnosti i nekakvih “rezultata”. Po njegovom mišljenju, svakako “istorijskih” (jer je ta reč sve češće u upotrebi), dočim najboljih “rezultata u istoriji” – pretražite slobodno internet – imate koliko god hoćete u poslednjih nekoliko meseci. Porede ga sa Đinđićem, sa Titom, sa kim sve ne. Propaganda i idolopoklonstvo neumorno zaposedaju političku i pre svega medijski sferu, pojačavajući osećaj potpune izbezumljenosti kod većine naroda koji, ophrvan ličnim, finansijskim i egzistencijalnim problemima, više ne zna šta da misli.

Medijska “ofanziva” posebna je priča. Još u vreme Miloševića, u Srbiji je postojao snažan front “nezavisne”, mada svakako opozicione kritičke misli. Slobodni duh novinarskog pera očuvao se i tokom Đinđićeve, Koštuničine, u manjoj meri i Tadićeve političke vladavine. Danas toga više nema. Pod izgovorom “komercijalizacije” i nekakvih neotuđivih prava privatnih vlasnika da navodno odlučuju o sopstvenom programu i sadržaju koji emituju, na delu je opšta banalizacija programa elektronskih medija; zloupotreba i tabloidizacija štampanog novinarstva i ućutkivanje bilo kakve kritičke misli, koje se ogleda u izbacivanju vodećih političkih i, dodajemo, vrlo popularnih i gledanih, emisija iz programskih šema televizija. Neslavna sudbina Utiska nedelje samo je najočitiji primer. Gledajući vodeće TV emitere sa nacionalnom frekvencijom, recimo RTS, od kada je Tijanić otišao sa životne, a samim tim i medijske scene, više nije javni servis, već državna televizija, B92 je postao akronim za opskurni “Bulevar 92”, Studio B je u potpunosti rasturen i marginalizovan, Pink je, po difoltu, propagandni čuvar, (ne)službeni emiter vlasti i njenog velikog šefa; TV Prva, to je zabava (čak se i rimuje!) okrenuta emitovanju bezbroj turskih serija i nekakvih komercijalnih pseudo-muzičkih budalaština, dok najveći broj štampanih medija, prilagođavajući se novom vremenu, strankama na vlasti, novim i starim doturačima informacija iz “bezbednosnih krugova”, šire nasilje, pornografiju i laži, truju atmosferu već kako vetar duva. Čast profesije još donekle čuvaju Politika, Vreme, Večernje novosti, Danas i nekoliko internet portala, gde se mogu pročitati ozbiljne analize i argumentovana kritika aktuelne vlasti i društvenih pojava. Baš kao što je vodeći američki lingvista i politički analitičar Noam Čomski govorio o 10 najznačajnih strategija manipulacije, sve ove tehnike možemo u izobilju videti na primeru upravljanja današnjom Srbijom.

UDRI PO DŽEPU, SKREŠI PENZIJE: Sprovođenje reformi, koje svakako i neizostavno moraju biti “bolne” i “teške” – a kojima se na sva usta hvale Vučić i njegova družina na vlasti – primer su kako beskrupulozno, i na štetu većine nezaštićenih građana, valja sprovoditi mere štednje. Govorimo o penzionerima, od čijih redovnih i skromnih primanja neretko zavise čak tri generacije ukućana, osiromašenim pripadnicima srednjeg sloja obrazovanih ljudi – učitelja i profesora, zdravstvenih radnika, novinara, lekara – koji žive isključivo od onoga što svakog meseca, u formi ličnog dohotka, zarade; dakle, na njima se može trenirati finansijska strogoća i neupitno sprovoditi mere stezanja kaiša, a da to na bilo koji način ne ugrozi privilegije novih wannabe buržuja – pripadnika novonastalog klasnog sistema umrežene političke i privredne moći – koji na svojim leđima svakako neće osetiti efekte “bolnih reformi”. Naprotiv, takva “elita” nastaviće da arči državne i javne resurse, pretačući ih u svoju ličnu korist, neodgovorno i bahato upravljajući procesima i sredstvima ove zemlje kao da im je dedovina. I naravno, upravo zato je neuporedivo lakše udariti po penzijama i skresati plate, nego izvršiti temeljnu departizaciju državne uprave i javnih preduzeća, gde su se za poslednjih petnaest godina nagomilali partijski vojnici, nevični radu i odgovornosti, ali svakako željni privilegija, para, uticaja i moći.

Kreši penzije, reforme ne mogu da čekaju: Svakodnevica u Beogradu

Kreši penzije, reforme ne mogu da čekaju: Svakodnevica u Beogradu

I, da ne bude nikakve dileme, svaka vlast radila je isto, bez izuzetka, razlika je samo u broju i kadrovima. Danas vaši, sutra naši i tako u krug. Prema nekim podacima, od 2012. godine, najveća stranka na vlasti, SNS, zaposlila je u javnom sektoru, državnim službama i na lokalu, ili u javnim preduzećima, preko 55.000 svojih članova i simpatizera, što ionako “probušeni” srpski budžet košta čak 600 miliona evra. Šef poslaničke grupe opozicione Demokratske stranke Borislav Stefanović, koji je prvi izneo ove podatke u javnosti, istakao je da toliko plaćaju građani Srbije kako bi „ljudi iz SNS radili u javnom sektoru“, što je suprotno politici premijera Srbije Aleksandra Vučića koji zagovara rad u privatnom sektoru. Poređenja radi, od progresivnog smanjenja plata i penzija država će uštedeti nekih 350-370 miliona evra. Smanjujući plate prosvetarima, koji i dan-danas štrajkuju, tražeći svoja prava, Vlada će uštedeti tek nekih 25 miliona evra, dok sa druge strane mrtva ‘ladna ona izdaje garancije za dugove Srbijagasa (200 miliona evra), i takođe novcem poreskih obveznika, plaća dugovanja Er Srbije, odnosno Etihada od nekih 160 miliona evra. Kako je primetila ekonomska novinarka Ruža Ćirković u “Danasu”, to “agresivno i neukusno samoreklamerstvo i 24-časovni rijaliti šou od premijerovih porodičnih problema služe samo da prikriju ključnu karakteristiku vladavine Aleksandra Vučića: bezrezervno usvajanje i sprovođenje ekonomske politike Međunarodnog monetarnog fonda, u čijem je centru protežiranje interesa stranog kapitala pod firmom privlačenja investicija, koje kao i 2001. i 2002. godine ne stižu. Iako se u Srbiji investitori mogu osećati kao domaćini, dočim se mi sve više osećamo kao nepoželjni gosti. Vučić se opire spoznaji da kooperativni (2001, 2002) i poslušni (2014) sa te strane dobijaju istu nagradu – ništa”.

Da je potrebno da se, eto skroz slučajno, baš pod pokroviteljstvom MMF-a, namakne neki novac za izbušeni srpski budžet i obavi konačna privatizacija vodećih srpskih preduzeća – a pričamo o Telekomu, Železnicama, EPS-u, Pošti, Putevima Srbije, Srbijavodama, itd. – bilo je jasno čim je nova vlada preuzela komandnu palicu u državi. U poređenju sa odlukama, recimo, nove grčke vlade premijera Aleksisa Ciprasa, koja je odmah rešila da zaustavi privatizaciju najveće grčke luke Pirej i luke Solun, baš kao i da stopira privatizaciju grčke elektrane DEH, najava ovih naših domaćih evro-fanatika da sve treba da se rasproda i dodeli stranim kupcima, deluje kao nastavak lošeg sna iz koga nikako da se probudimo. Kao da na sopstvenoj koži nismo već dovoljno osetili efekte procesa privatizacije u Srbiji u poslednjih petnaest godina.

SVI NAS HVALE, NAJBOLJI SMO: Moglo bi se reći da i danas, baš kao i svih prethodnih godina, upravo “spoljni faktor” odlučuje o opstanku, odnosno rušenju jakih lokalnih igrača – političkih lidera i liderčića – u ovoj zemlji. Indikativno je, međutim, da se od strane tri ključne osovine koje odlučuju o političkoj i ekonomskoj sudbini Srbije – a to su Vašington, Berlin i Brisel – na sva zvona hvale „reformski“ koraci vlade i premijera, koga bi od tog silnog tapšanja po ramenu mogla i glava da zaboli. Posebno ako tapšanja zamene ćuške. Pohvale se, međutim, ne mažu na hleb, a svako iole nepristrasan – t.j. ko nije stranački obavezan ćutnjom, ili mu je upravo dopao zadatak da etrom širi hvalospeve vlasti – golim očima vidi da je stanje u državi objektivno sve gore. A neka kriterijum budu isklučivo činjenice. Budžetski deficit je katastrofalan, spoljni dug neprestano raste, plate i penzije se smanjuju, standard stanovništva opada, zaposlenost radno sposobnih nikako se ne povećava. Dakle, dobijaju se pohvale iz inostranstva, a rezultata, narodski rečeno, ni od korova.

Deluje da će baš kao i u slučaju mnogih srpskih političara pre Vučića, “spoljni faktor” naknadno odlučivati o njegovoj političkoj sudbini, i podržaće ga dok ispunjava strateške zadatke Zapada: ispunjava sporazume koji će, sva je prilika, voditi (ne)formalnom priznavanju Kosova i razmenjuje obaveštajne podatke (što traže Amerikanci), a isto tako, dok se u nedogled otaljava i, poput Bazuka žvake, rasteže ovaj naš „evropski put“ (što guraju Berlin i Brisel) sa neizvesnim krajem. I tačka. Još samo kad bismo okrenuli Rusiji leđa, i eventualno joj uveli neki vid sankcija. To bi spoljnom faktoru bio politički šlag na torti i verovatno fantastičan reformski doprinos Srbije.

Unutrašnja politika u Srbiji posebna je priča. Zavladala je “sila jačeg” i autokratsko vršenje vlasti koje se ogleda u već standardnom nepoštovanju institucija i koncentraciji ogromne količine moći u ruke jednog čoveka, što – uz paralelne pokušaje ukidanja kritičke javnosti – ugrožava čitav demokratski poredak u zemlji. Represivna politika širi se i na lokalnom nivou, a u Beogradu komunalna policija – koju posredstvom budžeta grada finansiraju svi građani – hapsi i privodi ljude koji nisu otkucali kartu za Bus Plus, tog neuništivog „privatnog konzorcijuma nakačenog, poput krpelja, na gradske jasle”. Uz to, svedoci smo, gotovo svakodnevno, propagande najgrubljeg zrna, ispaljivanja obećanja o boljem životu, šarenih laža i ambicioznih, a nemogućih projekata koji imaju samo jedan cilj: da šire populizam i demagogiju na koje se veliki deo siromašne populacije, u svom očaju, hvata poput ribe na udicu. Obećavaju se “reforme”, “strateška partnerstva”, investitori, strana ulaganja, a najveći deo tih sklopljenih ugovora obavijen je velom tajne, dok javnost nema nikakav uvid u sadržaj i odredbe takvih ugovora. Što svakako pospešuje sumnju u sistemsku koruptivnost. Beograd na vodi, ugovori sa Mercedesom, Bošom u Šimanovcima, Fabrika čipova i istraživačko razvojni centar Mubadale, fabrika aviokomponenata u Pančevu, silna ulaganje u srpsku poljoprivredu…Šta se dogodilo sa svim tim obećanjima? Ne liče li pomalo na Šeherezadine priče iz 1.001 noći?

Upravo zbog postojanja takvih ugovora, poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić izjavio je da su tajni dogovori sa stranim partnerima u suprotnosti sa srpskim Ustavom i zakonima. On je naveo da Ustav Srbije u članu 51. stav 2. jemči pravo na pristup podacima koji su u posedu vlasti, koje može biti ograničeno samo izuzetno i „ako je to neophodno u demokratskom društvu radi zaštite od ozbiljne povrede pretežnijeg interesa zasnovanog na Ustavu i zakonu“.
– Tajnost takvih ugovora suprotna je odredbama ustava i zakona. Nigde u svetu komercijalni ugovori nisu iznad ustava i zakona – kaže Šabić. (Vesti, 24.07.2014.)

NA MENE JE DOŠAO RED: Tragedija jednog društva najbolje se ogleda u beskrupuloznosti i halapljivosti ljudi na vlasti. Baš kao što se i svaki šraf u nomenklaturi Demokratske stranke, od grada Beograda, pa nadalje, dok su bili na vlasti, svojski potrudio da stekne pozamašnu imovinu, tako i nova naprednjačka ekipa ima za cilj da preskoči socijalni i klasni sistem iz kojeg potiče i namah uskoči u “elitu”; da nosi firmirana odela, vozi skupa kola i priušti sebi sve one privilegije o kojima su mogli da sanjaju do pre samo nekoliko godina. Odsustvo svake vrste rodoljublja, brige za opšti boljitak, glavna je zajednička crta prvoboraca i jedne i druge političke struje. Razlika je u tome, što je ponašanje novih vlastodržaca u skladu sa njihovim “poreklom” –  političkim bekgraundom „šešeljevske“ provenijencije – i ruralnim sredinama iz kojih su potekli. Dok je ekipa “žutih lopova” iz DS-a pretežno bila iz građanskih porodica srednjeg i višeg sloja, sada imamo slučaj da “plebs ili druga klasa je došla na vlast. Poreklom je još od Šešelja, ima drugi vokabular i mnogo je agresivnija. Ona se nije izlečila od kulture prostaštva i grubosti, koja se sada demonstrira na vlasti” (V. Pešić). Primera za to imate koliko god hoćete: sednice Vlade vode se po uzoru na Centralnu otadžbinsku upravu Srpske radikalne stranke (“Tišina tamo!”, “Rekao sam ni jednu reč da više nisam čuo, jeste me razumeli!”), u Skupštini Srbije poslanici naprednjaka demonstriraju ponašanje i rečnik kao da su oni još uvek opozicija, a ne apsolutna vlast koja raspolaže ogromnom skupštinskom većinom od 198 poslanika; neumorno se, za sve probleme u državi, optužuje bivša vlast, iako naprednjaci, već tri godine u svojim rukama drže poluge moći.

Jednostavno, u politički život, u velikom stilu, vraćaju se negativni recidivi prošlosti, maniri vređanja i blaćenja političkih protivnika, baš kao u vreme dok su radikali bili udarna pesnica one famozne crveno-crne koalicije krajem devedesetih. Najnoviji primer je hajka koju su predstavnici vlasti poveli protiv zaštitnika građana Saše Jankovića. Optužuju ga da „podriva sistem“ i da „u sprezi sa tajkunima čini sve da destablizuje našu otadžbinu“, samo zato što je u kratkom vremenskom razmaku podneo krivične prijave protiv dvojice pripadnika Uprave Vojne policije zbog napada na pripadnike Žandarmerije tokom incidenta sa prošlogodišnje Parade ponosa, “kada su se pripadnici Žandarmerije sukobili sa četiri lica od kojih su dva braća visokih javnih funkcionera”; i jer je, nedugo zatim, u intervjuu jednom nedeljniku optužio Vojnobezbednosnu agenciju da je neovlašćeno, bez odluke suda, prisluškivala političke stranke, lidere sindikata i pojedine sudije. Jedino što je minisatar odbrane, inače keramičar po struci, imao da kaže po pitanju ovih vrlo ozbiljnih optužbi srpskog ombudsmana jeste da ga je „sramota da komentariše saopštenje zaštitnika građana“. O atmosferi i nekontrolisanim izlivima “žuči” diljem političko-medijskog prostora puno možemo naučiti iz, recimo, izjave potpredsednika SNS-a Igora Mirovića, koji je ovih dana naširoko bacao anateme i (uz naknadno izvinjenje i “posipanje pepelom”) pričao o „bolesnim lažima psihopate i umobolnika Bojana Pajtića“ i “zločinačke organizacije” koju ovaj, je l’ te, predvodi.

"Kadrovi rešavaju sve": Funkcioneri naprednjaka na okupu

„Kadrovi rešavaju sve“: Funkcioneri naprednjaka na okupu

Sa druge strane, o kadrovskoj politici vodeće stranke u Srbiji (sa već čuvenim estradnim menadžerima, vlasnicima pečenjara, sinovima najviših državnih funkcionera itd, a kojima je dato da vode ogromne i značajne sisteme) puno se može videti iz nedavnog “avanzovanja” nekadašnje visoke funkcionerke DS Jelene Trivan, koja je odlukom vlade imenovana za v.d. direktora JP „Službeni glasnik“. Jeste, iste one J.T. koja je, u funkciji potpredsednice Demokratske stranke, onomad pred izbore 2012. poručila da će građani na izborima „kreirati budućnost Srbije i da samo od njih zavisi hoće li odabrati one koji će zemlju gurnuti u rat, a njene građane u mobilizaciju, ili one koji će obezbediti mir, sigurnost i prosperitet”. Eto kako se nekadašnji ideološki neprijatelji i politički suparnici namah udružuju zarad “višeg cilja”. Možda najbolji opis ponašanja vladajuće većine dao je Slobodan Gavrilović u “Danasu” kada je sažeto, u svega nekoliko rečenica, izjavio kako je sadašnja vlast “nekompetentna, a bahata. Bez plana, a energična. Bez rezultata, a sa snažnom podrškom. Između proklamovanog asketizma i praktičnog rasipanja. Između mira i rata. Između iskreno velikih želja i nesagledivo malih sposobnosti. Između politike uprošćene jasnoće i prostote”.

REŠIĆEMO SVE SPORNE PRIVATIZACIJE: Nesrazmera između predizbornih gromoglasnih obećanja i praktičnog bledog činjenja po ovim pitanjima u realnom postizbornom životu Srbije, ogleda se u toj famoznoj borbi protiv kriminala i korupcije. Setimo se najava o ispitivanju 24 sporne privatizacije u Srbiji, koje je tražila Evropska unija. Da li je javnost obaveštena o rezultatima tih istraga? Nije. Znamo da su svi predmeti, navodno u Tužilaštvu za organizovani kriminal. I to je to. Korupcija i eventualna krivična dela na primeru te 24 privatizacije moraju biti do detalja istražena i, utvrde li se konkretne odgovornosti pojedinaca, pravično kažnjena. A ovamo, prošle godine u oktobru saznajemo da je rasformiran tim MUP-a koji se bavio upravo rasvetljavanjem te 24 sporne privatizacije. I niko da izađe pred građane i da kaže dokle se stiglo sa rešavanjem kriminala i korupcije, baš na tom ključnom primeru. Nedavno privođenje funkcionera različitih političkih stranaka (SNS, DS, SPS), koji su bili osumnjičeni za primanje mita i zloupotrebu službenog položaja, korak je u dobrom pravcu i ne bi valjalo da se na tome stane, niti da se na takvim događajima skupljaju jeftini politički, ili medijski poeni.

Za taj, inače, u svakom smislu hvale vredan poduhvat (iskorenjivanja kriminala i korupcije), neophodno je imati nezavisno, stručno i nepotkupljivo pravosuđe. Nakon katastrofalne reforme ove osetljive oblasti tokom mandata Borisa Tadića i njegove resorne ministarke, pravosudni sistem u Srbiji nije dočekao boljitak ni tokom prethodne tri godine, od kada je nova garnitura došla na vlast.

Zatrpanost, sporost i neefikasnost domaćih sudova, višemesečna obustava rada advokata, nepravilnosti u uvođenju javnih beležnika (notara), politički pritisci na Ustavni sud da se proglasi nenadležnim za utvrđivanje ustavnosti Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine, da navedemo samo neke primere – ukazuje na to da sudstvo ni danas nije nezavisna grana vlasti.

HERAKLE I MITOVI: I da se vratimo glavnom junaku ove priče. Ukoliko bismo stvari pokušali da zamislimo u nekoj metafizičkoj ravni i krenuli, sloj po sloj, kao što se ljušti crni luk, da “otvaramo” premijerove želje, namere ili ciljeve, i tako sve dok na kraju ne dođemo do one osnovne, najiskrenije ideje vodilje – iskreno, do čega bismo došli? Da li je u pitanju njegova želja za moći, politička neprikosnovenost, enormna popularnost, uticaj, ili možda, baš ona, toliko često ponavljana, ideja o boljem životu, modernijoj i uspešnoj Srbiji? Ko bi mogao da se kladi na tako nešto? Suština, međutim, nije (samo) u ličnoj želji, koliko god ona ispravna ili pravična bila. Jedan čovek, ma koliko da je vredan, požrtvovan i okrenut nameri da promeni stvari nabolje, ne može to učiniti bez podrške „sistema“ i ljudi  – bilo u najbližem okruženju, ili, još važnije, po „dubini“ – koji podjednako i sa istom željom, dele takve vrednosti i ciljeve. “Kod nas i dalje ima velike bahatosti i ljudi koji više vole skupe automobile i satove nego da postižu rezultate“ rekao je nedavno Vučić na glavnom odboru svoje stranke. „Nije logično da članovi naše partije novac troše u inostranim letovalištima, da je nekima važniji skupoceni sat nego rezultat preduzeća“ rekao je premijer tom prilikom i poentirao da „ko ne želi požrtvovanost može slobodno da ode iz stranke“. Sa ovim bi svako normalan mogao da se složi. Ali, sistem je inertan sam po sebi i teško se menja, a sa dodatnim bagažima oko Vučićevih nogu – u vidu njegove lične političke prošlosti, sa uvlakačkim i nesposobnim ministrima, bahatim direktorima javnih preduzeća, neradu vičnoj partijskoj birokratiji, ili opustošenom privredom –  sve priče o nekakvom boljem životu padaju u vodu.

A svi drugi ciljevi, kao što su popravljanje ekonomske situacije, departizacija državne uprave, jačanje institucija, ukidanje monopola i ozbiljnija kontrola vlasti, čekaće, izgledno je, neku drugu priliku. I ljude, kojima će biti potrebna snaga mitskog antičkog junaka Herakla, koji je imao samo jedan dan da očisti Augijeve štale – mračne i zapuštene, prljane punih trideset godina. Vidite li neke sličnosti sa današnjim vremenima, možda?

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s