„PESME NEVINOSTI“ – Skinite za džabe novi U2 album i gledajte šta ćete sa njim

Irska grupa U2 nakon skoro šest godina, potpuno neočekivano, objavila je novi, trinaesti po redu studijski album Songs of Innocence, o čijoj se sudbini i datumu izlaženja puno spekulisalo u prethodnom periodu. Iznosimo prve utiske o novoj ploči, samo dan nakon njenog pojavljivanja u javnosti

Kuriozitet je da je sâm album promovisan na događaju koji u osnovi nije bio muzičke prirode, niti su U2 bili glavni junaci čitave priče. Songs of Innocence, dakle, promovisan je na izuzetno posećenom i dugo iščekivanom predstavljanju novih proizvoda američke kompanije Epl – Ajfonu šeste generacije i novom potencijalnom hitu firme, ručnom satu Epl Voč.

U2 KAO NOVI EPLOV “GADGET”: Novi album grupe U2 u potpunosti je objavljen u digitalnom formatu i iste večeri besplatno podeljen višemilionskom auditorijumu putem Eplove AjTjuns onlajn prodavnice, što i nije sasvim slučajno, jer su U2 i tehnološki gigant iz Kalifornije već duži period “partneri u poslu“; setimo se samo 2004. godine, kada je legendarni Stiv Džobs predstavljao specijalnu “U2 verziju” tada izuzetno popularnog Ajpod muzičkog plejera.

Novi U2 album: Posle 5 godina, "besplatno" uz Epl

Novi U2 album: Posle 5 godina, „besplatno“ uz Epl

“Fizičko” izdanje novog U2 albuma u formi CD-a biće objavljeno u oktobru, a do tada čak 500 miliona korisnika Eplove internet prodavnice muzike biće u mogućnosti da preuzme digitalne verzije novih pesama u nekih 119 zemalja sveta. Finansijski detalji ugovora nisu objavljeni, ali šuška se da je Epl platio čak 100 miliona dolara grupi i njihovom izdavaču kako bi novi U2 album bio “besplatno” ponuđen javnosti. Ali da se vratimo na muziku.

Posle nekoliko godina kreativnog “krčkanja”, traganja za novim pesmama i melodijama, i promenjenih čak pet različitih producenata u procesu pravljenja novog materijala, svetlo dana konačno je ugledao album čiji naziv svesno aludira na zbirku pesama čuvenog engleskog pesnika Viljema Blejka, što je tema kojoj ćemo posvetiti pažnju nešto kasnije.

Na prvo slušanje Songs of Innocence deluje umnogome kao prenaglašena potreba da se U2, punih pet i po godina od objavljivanja poslednjeg – ne baš uspešnog albuma No Line on the Horizon – vrati sa “ruba beznačajnosti”, kako je nedavno slikovito Bono opisao status svoje grupe. Osim želje da se iznova dokažu kao živ, funkcionalan i kreativno “podmazan” bend spreman za nova muzička osvajanja “srca i duša” svoje publike, članovi grupe U2 na novom albumu imaju očiglednu potrebu i da se emotivno povežu sa periodom svoje adolescencije, odrastanja, svojih muzičkih početaka i da na neki način kroz pesme pokušaju da reflektuju sve one razloge i pojave zbog kojih su uopšte i počeli da se bave muzikom.

KAKO SE VRATITI SA “IVICE BEZNAČAJNOSTI”: Već na samom početku ploče, U2 se vraćaju svojim korenima: uvodna numera i prvi singl “The Miracle (of Joey Ramone)”, posvećena čuvenom frontmenu još čuvenije grupe Ramones, svojim tvrđim gitarskim zvukom i melodičnim “oh-ooo-oh” refrenom evocira period kada su njujorški pankeri suvereno vladali muzičkom andergraund scenom. Sam Bono priznao je da su u procesu pravljenja albuma slušali puno muzike iz 70-tih, pank, glem-rok, Dejvida Bouvija, Džoj Divižn i mnoge druge.

Već sledeća pesma, “Every Breaking Wave”, iznosi onaj prepoznatljivi jutuovski zvuk, upečatljive melodije njihovih, već klasičnih, balada i moćni refren koji se slušaocima prosto uvlači pod kožu. “California (There Is No End To Love)” evocira uspomene tada još dečaka iz Dablina tokom njihovog prvog boravka u Americi, a pesma je, prema priznanju članova benda i svojevrsan omaž Bič Bojsima. Sledeće dve pesme nose najviše “ličnog” u sebi: „Song for Someone“, nežna je balada očito posvećena Bonovoj ženi Ali, sa kojom je počeo da se zabavlja još u školskoj klupi. Jasan lični pečat ima i numera „Iris (Hold Me Close)“ u kojoj pevač grupe  pokušava emotivno da se izbori sa duhovima prošlosti i prerano otišlom majkom Iris, koja je preminula na sahrani sopstvenog oca, kada je Bono imao tek 14 godina.

Patneri u poslu: Bono i šef Epla Tim Kuk

Pesma „Volcano“ mogla bi govoriti o buntovnoj, divljoj i mladalačkoj energiji svojstvenoj svim “neshvaćenim” tinejdžerima, dok „Raised by Wolves“ – jedina “politička” pesma sa širom društvenom porukom – evocira uspomene na istinit i tragičan događaj eksplozije automobila-bombe u Dablinu koji je organizovala IRA.
PESME O PROŠLOSTI I MLADOSTI: Tu je i pesma koja opisuje kakvo je bilo odrastanje u siromašnim četvrtima Dablina sedamdesetih godina 20. veka (“Cedarwood Road”, po ulici u kojoj je živeo mladi Bono, tada „samo“ anonimni Pol Hjuson), kao i još jedna numera koja otvoreno govori o značaju muzičkih uzora i idola mladim umetnicima na početku karijere: osim već pomenutog pevača grupe Ramones, pesma “This Is Where You Can Reach Me Now” posvećena je legendarnom frontmenu grupe Kleš, Džo Strameru. Na ploči koja ima jedanaest numera različitog umetničkog i muzičkog kvaliteta, pesma “Sleep Like a Baby Tonight“ donosi obilje Bonovog “falsetto” pevanja o čoveku nezadovoljnim svojim životom, koji u novinama čita vesti “o ljubavnicama političara” uz jutarnji “tost, čaj i šećer”.  Album Songs of Innocence zatvara numera “The Troubles” na kojoj u refrenu gostuje švedska elektro-pop pevačica Lykke Li.

Više je nego jasno da Songs of Innocence nije bio album kojeg je bilo lako napraviti. Međutim, bend koji će uskoro uću u petu deceniju svog postojanja (osnovan u Dablinu 1976.) ni ovom pločom očito nije uspeo da odgovori na pitanje da li su konačno “pronašli ono što su tražili” svih ovih godina

U ČEMU JE PROBLEM: Uprkos tome što je prošlo gotovo šest godina od njihovog poslednjeg albuma, nije moguće oteti se utisku da su momci iz grupe ponovo “zbrzali” ploču, ostavivši je, kako kreativno, tako i u smislu same realizacije, nekako nedovršenom. Da li je u pitanju žurba kako bi stigli na Eplov hepening u Kupertinu, Kaliforniji? Nešto ne verujemo, iskreno. Pre će biti da je, onaj već mitski, “zamor materijala” u pitanju. I oni “pilot-singlovi” koji su na neki način utabali teren novom albumu – “Ordinary Love” i “Invisible” – delovali su nemaštovito i “šuplje”. Zapravo, još od 2000. godine, kada su U2 izbacili možda poslednji pristojan album “All That You Can’t Leave Behind “, bend ima poteškoća da napravi dovoljno progresivno, originalno i autorski snažno muzičko delo, dostojno veličine i uticaja koje grupa nesporno ima u istoriji rokenrola. Naravno, niko ne očekuje, pa čak ni oni najzagriženiji fanovi grupe, da U2 izbaci spektakularno ostvarenje, poput ploča Joshua Tree (1987) ili Achtung Baby (1991), ali neprimereno bi bilo – verujemo i više nego ponižavajuće za same članove benda – da U2 nastavi svoj muzički put živeći od stare slave, uljuljkana na lovorikama iz prošlosti.

Ako za prethodnih petnaest godina U2 nisu bili kadri da naprave makar dve antologijske pesme, a da svaki naredni album, u kreativnom i muzičkom smislu, deluje slabije od prethodnog, da li je onda konačno došlo vreme da se spusti zavesa na jednu ozbiljnu i na momente blistavu muzičku karijeru?

U2 KAO SVOJ COVER BEND: Slušajući novi album, možda najozbiljnije pitanje danas za grupu glasi – gde je “nestao” Edž (The Edge)? Šta se desilo sa gitaristom – možda i najznačajnijim kreativnim pogonom grupe svih ovih godina – čije su gitarske deonice već same po sebi postale muzički trejdmark, ono što se, dakle, zove zaštitni znak U2? Gitarista čiji su uticaj i stil sviranja, bez preterivanja, možda podjednako značajni za istoriju rokenrola, kao i grupa čiji je član od osnivanja? Na novom albumu ga nema, “ne čuje se nigde” što bi se reklo, utišan do neprepoznatljivosti. Album je u potpunosti bez onih edžovskih rifova i gitarskih deonica. Niko ne očekuje da na novom albumu budu nekakve nove, tipično gitarske pesme iz prošlosti, poput “Bullet the Blue Sky”, „The Fly“ ili „Until the End of the World”, ali hajde malo tog čuvenog „tona“ – odsviraj nešto čoveče! Kako to da možda najznačajniji gitarista svoje generacije uzmiče od sopstvene veštine i talenta?

Gde je nestao Edž: Bono i njegov gitarista nekad, davno

Gde je nestao Edž: Bono i njegov gitarista nekad, davno

Bono je već druga priča. Prezauzet društvenim, političkim obavezama i humanitarnim radom, niko nije ni očekivao da će nekada sjajni frontmen i pevač odjednom napraviti otklon od svega toga i posvetiti se onome što, ipak, najbolje zna i ume. Svojom muzičkom karijerom. Ali, možda je već kasno za to. Jer, ukoliko Bono više nije kadar da napiše i otpeva pesme visokog umetničkog kvaliteta, a već duži niz godina očito da nije, možda bi bilo pametnije da se u potpunosti bavi politikom, humanitarnim aktivnostima ili biznisom. U budućnosti ga stoga komotno možemo zamisliti kako ističe kandidaturu za predsednika svoje države ili funkcionera velikih međunarodnih organizacija, što bi bio prirodan nastavak njegove karijere. Ali na Songs of Innocence bio je možda „najslabija karika“ grupe i nije pokazao puno od svog nekadašnjeg raskošnog talenta. Nešto kao da se desilo sa njegovim glasom.

Još od kada mu je vokal “prepukao” krajem devedesetih, nikada se nije vratio u nekadašnju fomu. Čak deluje da je Bono u potpunosti promenio i “stil” pevanja: koristeći sve više falsete i stvarajući nemaštovite, na momente neprijatne, piskave grlene tonove – a sve u pokušaju da zvuči „tenorski visoko“ – Bono već izvesno vreme pokazuje samo puki odsjaj svog nekadašnjeg pevačkog umeća, da ne upotrebimo neku težu reč. Kako je to duhovito primećeno, na prvo slušanje album Songs of Innocence deluje “suštinski neautentično”, kao cover band da je u pitanju, tu su “pevač koji imitira Bona, gitarista koji imitira Edža, itd.” Po ko zna koji put već, U2 pokušavaju da se “vrate korenima”, a izgleda da se sve manje tamo pronalaze.

DOKLE UNATRAG, HAJ’MO NAPRED: I da se vratimo na Viljema Blejka i njegove čuvene “Songs of Innocence and of Experience” koje su zasigurno poslužile kao inspiracija za naziv novog albuma grupe. U pismu upućenom javnosti povodom izlaska nove ploče, Bono je naveo da će U2 i u narednom periodu nastaviti saradnju sa Eplom, te da će uskoro biti gotov još jedan album grupe, ovog puta nazvan – pogađate – “Songs of Experience”. Samo da to ne bude i bukvalni nastavak ove muzičke priče, koji će U2  iznova staviti u poziciju da, bez nekog vidljivog rezultata, kopaju “unatrag”, po svojoj prošlosti, bez previše ideja kako da već jednom krenu napred.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s