“Tabloidiotizacija” i upravljanje manipulacijom

Možda će se neko zapitati zbog čega je tekst koji se bavi ulogom medija u savremenim političko-ekonomskim i društvenim procesima – kao i njihovom (zlo)upotrebom od strane brojnih centara moći – svrstan u kategoriju „menadžmenta“, ali odgovor je više nego logičan i jasan. Ukoliko menadžment posmatramo ili definišemo kao „proces upravljanja određenim poslovima, poduhvatima ili sistemima radi efikasnijeg dostizanja ciljeva“, isto se može reći i za menadžment, odnosno upravljanje procesima medijskih manipulacija. Jer, kao i svaki složeni proces koji se sastoji od skupa povezanih potprocesa, i upravljanje društvenom manipulacijom pomoću medija takođe se sastoji od one četiri osnovne menadžerske funkcije: 1. planiranja, 2. organizovanja, 3. vođenja i 4. kontrole.

Ovde, međutim, moramo napraviti suštinsku razliku između dve stvari. Ustavom i pravnim aktima zagarantovanu slobodu ličnog mišljenja, kao i medijsku, odn. slobodu štampe, sa sve rasprostranjenijom zloupotrebom slobode delovanja, štampanja ili emitovanja sadržaja koji su s one strane etike i kulture. Ponajviše u vidu dozlaboga nepristojnih, zlonamernih, nezakonitih priloga i pseudonovinarskih članaka, prepunih nasilnog, prostačkog i pornografiziranog sadržaja, koji kontinuirano, ili mimo termina predviđenih za tako nešto, zagađuju javni prostor. Baš kao i umove i svest njihovih masovnih konzumenata, t.j. nas, građana.

U državi koja se može pohvaliti neslavnim evropskim rekordom po „visini” budžetskih izdvajanja za oblast kulture – a koja bi svakoj normalnoj naciji predstavljala neprikosnoveni osnov identiteta zemlje – i gde već nekoliko godina za javnost nisu otvorene najznačajnije kulturne institucije poput Muzeja savremene umetnosti ili Narodnog muzeja; u zemlji, dakle, u kojoj je tradicionalno tržište bioskopa doživelo potpuni sunovrat i gde biblioteke ili pozorišta jedva sastavljaju kraj sa krajem – e, u takvoj jednoj državi bilo je za očekivati da će taj prazan društveni prostor kulture, zabave, informisanja, nauke, obrazovanja, sporta itd. u potpunosti zauzeti profani i sve taboidiziraniji elektronski mediji. Nešto mlađim generacijama, taj socijalni vakuum popunili su internet i podjednako zaglupljujuće društvene mreže.

U Srbiji su, dakle, žargonski rečeno, mediji izdominirali. Kakva prilika za manipulisanje! Da se ne lažemo, koji od centara moći bi to propustio?

Prvi otrežnjujući dokument o stvarnom stanju srpskih medija bio je onaj “šokantni” izveštaj Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije koji je ukazao na višegodišnju spregu tajkuna, države i stranaka u kontroli informacija i sistematskom pljačkanju građana. Koji je opisao perfidne i direktne uticaje države, političara i bogataša koji su imali za cilj uspostavljanja potpune medijske kontrole. Saznali smo, takođe, kako su domaći mediji, odnosno njihova rukovodstva, korumpirani, a novinari osiromašeni, poniženi, ućutkani i uplašeni. I da gotovo da i nema slobodne, potpune i objektivne informacije na srpskom medijskom nebu.

Upravo zbog toga, nije zgoreg podsetiti se kako je jedan od najuticajnijih svetskih intelektualaca, američki profesor lingvistike Noam Čomski – koji svojim delima već decenijama raskrinkava opasne uticaje umreženih interesa visoke politike, kapitala i medija – definisao deset najznačajnijih strategija manipulacije ljudima. Prema Čomskom, metodi medijske manipulacije su:

Preusmeravanje pažnje. I to sa važnih problema na nevažne. Okupirati javnost medijskom “poplavom” nebitnih informacija i tričarija, koje onemogućavaju ljude da samostalno razmišljaju o suštinskim životnim i društvenim problemima.

Možda najilustrativniji primer za ovakav slučaj manipulacije jeste pravo medijsko “bombardovanje” javnosti informacijama o učesnicima rijaliti programa u Srbiji – tu “menažeriju pažljivo selekcioniranu po spremnosti da svoju bolest donese u svačiju kuću” (A. Tijanić) –  čijim se“sudbinama”, navodnim brzim “ljubavima”, i još bržim raskidima, svađama, pa čak i razvodima, bavi čitava nacija. Poseban “tretman” i poveliki medijski prostor imaju besprizorno ponašanje i salve uvreda koje takvi likovi – “nebitni”, primitivni i željni da do “slave” i nekakve medijske popularnosti stignu ne birajući sredstva – danima i nedeljama, međusobno razmenjuju putem tabloida.

Stvaranje problema. Cilj ove tzv. “problem-reagovanje-rešenje” metode jeste medijsko kreiranje problema, na koji će reagovati deo javnosti. Najbolji primer je izazivanje i neprestano prikazivanje nasilja, kako bi javnost lakše prihvatila ograničavanje sloboda, ekonomsku krizu ili ukidanje određenih socijalnih dostignuća države.

Srbija je već decenijama ultimativni šampion stvaranja “spinovanih” problema. Sve u cilju da se “Vlasi ne dosete” kako u ovoj zemlji ima isuviše onih realnih, egzistencijalnih poteškoća kao što su nezaposlenost, siromaštvo, besperspektivnost ili endemska korupcija na svim društvenim nivoima. Setimo se kako je medijska “burgija” danima vrtela priču ministarke Zorane Mihajlović kada je onomad izrekla optužbu da u vladi postoji izdajnik. Ili da pored izdajnika, naša vlada ima i ministra koji reketira, ni manje ni više, nego kineske preduzetnike, tražeći od njih mito od osam odsto? I? Šta je bilo na kraju sa tim? Ništa. Bilo pa prošlo, što bi se reklo, a biće i opet, ne sekirajte se, mediji i njihovi “spin-doktori” iskopaće već nešto, „skandalozno“ i strašno, a kako drugačije.

Odlaganje. Nepopularne mere počinju da se najavljuju mnogo pre nego što će se primeniti. One se odlažu jer, navodno, „još nije pravi trenutak”. Metod odlaganja omogućava da ljudi ne osete svu težinu promena, odjednom, već se prethodno privikavaju na samu ideju o nepopularnim merama i promenama. Uz odlaganje ide i istovremeno razvijanje „zajedničke nade u bolju budućnost” koja će – a kako drugačije – stići baš zahvaljujući merama koje su možda nepopularne i bolne ali, svakako, neophodne.

Pogledajte samo udarne naslove iz medija: „Vučić: Slede bolni i teški rezovi u ekonomiji“, “Radulović: Reforme su neophodne i bolne”, „Bez bolnih rezova neće biti novih radnih mesta”, „Ekonomisti: Slede nam bolne reforme”, „Dogovorene bolne, ali neophodne mere”, „Dinkić: Slede bolne ekonomske mere”, „Bolnim reformama do boljeg standarda”, itd. etc. and so on… Zar je potreban još neki komentar?

Postepenost promena. Da bi javnost pristala na neku nepopularnu meru, ona se mora uvoditi postepeno, “na kašičicu”, mesecima i godinama. Promene, koje bi bile izvedene naglo i u kratkom vremenskom roku, mogle bi da izazovu otpor javnosti, te se one radije sprovode politikom malih koraka. Uslovi se vremenom radikalno menjaju, ali to ne budi u dovoljnoj meri svest ljudi o nastalim promenama.

Ne računajući stalno “odlaganje” perspektive nekakvog boljeg života (o čemu više možete saznati ovde), možda najadekvatniji “domaći” primeri za ovakav vid manipulacije, ogledaju se u medijskom hendlovanju onih „večitih“ tema kao što su „ekonomska kriza“, „reforme“, „normalizacija odnosa“ sa Kosovom, odnosno gradirajuća uslovljavanja vezana za Briselski sporazum i „pridruživanje EU“, kao i već gotovo zaboravljeni bolan proces saradnje Srbije sa Haškim tribunalom.

Upotreba “dečijeg” jezika. Kada se mediji odraslima obraćaju kao da govore deci, postižu se dva snažna i korisna efekta: javnost potiskuje svoju kritičku svest, a i sâma poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam kojim se od odraslih ljudi prave infantilne i nedorasle osobe, u velikoj meri se koristi prilikom reklamiranja.

Osim fantastično-fenomenalnih deterdženata, koji ne samo što izvlače poslednju fleku sa tkanine, već i od najobičnijeg stana prave mirišljave cvetne doline, ili pak ravno Julijanske Alpe; jastuka, bez kojih, izgleda, nismo ni umeli da spavamo svih ovih godina; gaziranih pića, nakon čijeg konzumiranja tinejdžeri počinju da se ponašaju kao da su „na ekserima“; šampona, kojima žene isključivo duguju svoj uspeh na poslu; krema za lice, koje vas čine mlađim barem 15 godina, ako ne i više; e, osim njih, imamo i druge subliminalne poruke, koje učetvorostručuju svoj naopaki uticaj onog momenta kada, usled predizborne kampanje, u obećanoj Srbiji budućnosti, ima namah da poteku med i mleko. Nego kako. Možda u vodećoj informativnoj emisiji Laku noć, deco.

Definisao 10 strategija manipulacije: Profesor MIT-a Noam Čomski

Definisao 10 strategija manipulacije: Profesor MIT-a Noam Čomski

Buđenje emocija. Nabujale emocije onemogućavaju razumno prosuđivanje kod ljudi. Buđenjem emocija, kritičku svest kod pojedinaca zamenjuju emotivni impulsi kao što su strah, bes, mržnja, euforija itd. Mediji, onda, na tom, nesvesnom nivou, oblikuju i izazivaju ideje, brige, želje, nadanja, kao i određene načine ponašanja.

Zar nismo svakoga dana u medijima svedoci „skandaloznih“, „šokantnih“ i „užasavajućih“ vesti i „uznemirujućih prizora“; informacija koje su prepune nasilnih događaja, razbojništava ili ubistava? Baš kao i onih najprizemnijih, lascivnih i pornografiziranih sadržaja svake vrste? U tom medijskom „zasipanju“ ludila i zalaženju u sferu klasične patologije prednjače, naravno, tabloidi, a posebno njihova internet izdanja i Android/iOS aplikacije za pametne telefone, koji se neuporedivo češće ažuriraju nego klasični štampani mediji.

Veličanje gluposti. Drugim rečima, podstiče se prihvatanje prosečnosti. Ljudi, a posebno mlađi naraštaji, ubeđuju se da je „in”, moderno i poželjno biti vulgaran, neuk, glup i nezainteresovan za „dosadne” teme kao što su politika, ekonomija, umetnost itd. Istovremeno, izaziva se otpor prema nauci i kulturi uopšte.

O „maćehinskom“ odnosu države prema kulturi (u koju se ne ulaže niti jedan procenat društvenog dohotka, kao da je tudja!) ne treba trošiti suviše reči, ali u Srbiji se stvari dodatno komplikuju i zbog nedostatka kvalitetnog obrazovnog i školskog programa u medijima, koji su svoje mesto u „programskoj šemi“ prepustili kobnom uticaju zaglupljujućih zabavnih emisija, rijaliti programa, i sličnih medijskih paškvila. A o razorenom prosvetnom sistemu, školstvu – koje je po svim relevantnim istraživanjima na začelju Evrope – da i ne govorimo.

Držati javnost u neznanju. Najšire slojeve društva treba onemogućiti da razumeju mehanizme i metode kojima se sprovode tehnike manipulacije i društvene kontrole. Zbog toga, i kvalitet obrazovanja nižih društvenih slojeva treba da bude što slabiji ili ispod proseka, kako bi jaz između obrazovanja viših i nižih staleža ostao nepremostiv.

Gledajući samo prethodne tri tačke strategijskih medijskih manipulacija (Veličanje gluposti, Buđenje emocija i Upotreba dečijeg jezika), biće nam odmah jasno koja je to „praktična“ svrha držanja javnosti u neznanju, te tako verujemo i da nema potrebe za nekakvim dodatnim objašnjenjima.

Stvaranje osećaja krivice. Ubediti pojedinca da je samo on odgovoran za sopstveni neuspeh, nesreću, nesnalaženje „u životu”. Razvijati osećaj kod ljudi da nisu dovoljno inteligentni, vredni i sposobni, te su, stoga, sami krivi za stanje u kome se nalaze. I umesto da potraže prave uzroke svojih problema – kao što je nepravedni ekonomski i društveni poredak, recimo –  ljudima,  opterećenim osećajem krivice, sistematski se eliminišu porivi koji pokreću na akciju i pobunu.

Mlađan Dinkić je svojevremeno izjavio kako „najveći problem Srbije“ nije to što nema novca, već što „nema dovoljno kadrova koji su sposobni da rade i rešavaju probleme“, zbog čega se, razmišlja dalje Mlađa, mora napraviti sistem koji će omogućiti „pozitivnu selekciju ljudi“. Pozitivna selekcija? Nema kadrova? U zemlji u kojoj trećina stanovništva nema nikakav posao? Ili možda onda kada Vučić smatra da je “najveći problem” svest Srba? “Najveći problem nije hoćemo li imati para ili ne, hoćemo li moći da se izborimo sa korupcijom i kriminalom, jer ma koliko to bilo teško – hoćemo. Naš najveći problem je kako Srbe da promenimo, kako da menjamo sopstvenu svest, kako da imamo drugačiji pristup životnim problemima.” Dakle, ni nezaposlenost, ni siromaštvo, ni očaj, ni pravosuđe, ni granice, ni siromaštvo, ništa – samo je svest problem u ovoj zemlji? I zaista, ko se ne bi osećao krivim posle ovakvih izjava?

Zloupotreba znanja. Odnosno, metoda poznata i kao „znamo vas bolje nego što vi poznajete sami sebe”. Brz razvoj nauke u poslednjih 50 godina stvara rastuću provaliju između znanja najšire javnosti i onih koji ga kreiraju, poseduju i koriste, dakle vladajuće elite. Zaslugom napredne tehnologije, biologije, neurobiologije i praktične psihologije, “Sistem” ima pristup naprednom znanju o čoveku, kako na fizičkom tako i na psihičkom planu.

Mada naizgled deluje da se u tehnološki zaostalom društvu kao što je naše, ova poslednja kategorija manipulacije ne može u potpunosti „preneti“ na domaći teren, ipak je u Srbiji možemo tumačiti i na ovaj način: ta „provalija“ između mogućnosti elite i najšire javnosti ogleda se, pre svega, u stvaranju svojevrsne kaste političara i tajkuna, te malobrojne grupe koja drži sve poluge moći, uticaja i bogatstva u svojim rukama, i koja je sve više otuđena od običnog čoveka.

Nećemo pogrešiti ako kažemo da je stvaranje ovakve “realnosti” kakvu danas živimo, bio dugotrajan, planski i sistematski proces vođen od strane onih – često od očiju javnosti skrivenih – moćnih interesnih grupa, tih “modernih hegemonista”. U kreiranju ovakvog sveta u velikoj meri pomoglo je upravo simbiotsko delovanje centara ekonomske i političke moći, kao i najuticajnijih, komercijalnih medija.

Štaviše, za “ubeđivanje” i spinovanje javnog mnjenja koriste se ne samo mediji – podjednako štampani, zatim elektronski, poput radija, televizije; baš kao i globalna internet mreža – već i čitav niz privatnih, državnih i paradržavnih organizacija, marketinških i agencija za istraživanje javnog mnjenja, brojne vladine, nevladine i druge organizacije, pa i čitav prosvetni sistem u krajnjoj liniji.

U savremenom društvu, gde su političke kategorije, baš kao i tradicionalne ideje poput “levice”, „centra“ ili “desnice” toliko izmešane unutar ovog “postgrađanskog poretka”, bilo bi više nego potrebno prisetiti se ideja italijanskog mislioca Antonija Gramšija (1891 – 1937). Političkog aktiviste koji je još pre jednog veka tadašnje (kao i sadašnje) ekonomsko ustrojstvo društva, oličenog u kapitalizmu, definisao upravo kroz pojam “kulturne hegemonije”, kao koncepta dominacije jedne klase nad drugom. Ali o tome nekom drugom prilikom.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s