Gavrilova borba: Da li je Ferdinanda “ubio princip“? (2)

„U nedelju 28. jula navršava se četvrta godišnjica od dana kada je odvažni srpski narod, objavom rata od strane Austrougarske, bio pozvan da brani svoju zemlju i svoja ognjišta od neprijatelja rešenog da ga uništi. Plemeniti je taj narod odgovorio. Tako čvrsto i hrabro oduprli su se vojnim snagama zemlje deset puta veće po broju stanovništva i vojnoj moći, i tek kada su tri puta proterali Austrijance i nakon što su Nemačka i Bugarska pritekle u pomoć Austriji, bili su primorani da se povuku preko Albanije. Iako je njihova zemlja bila opustošena i njihovi domovi razoreni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Mada nadjačani nadmoćnijim silama, njihova ljubav prema slobodi ostala je neumanjena.“
(Iz obraćanja predsednika SAD Vudroa Vilsona svom narodu, jula 1918.)

Tužnom ironijom sudbine, u gradu koji danas zida spomenik austrougarskom nadvojvodi – i to na mestu gde se nalazio muzej Mlade Bosne i gde su nekada bile izlivene stope Gavrila Principa – sve do nedavno je možda i glavni štos u čaršiji bio da kada neko za nešto previše zapne, da mu se duhovito skrene pažnja kako je i “Ferdinanda ubio princip”. Ko zna, možda bismo kroz istoriju mogli pronaći još takvih primera, koji bi, gledajući naopakom vizurom istorijskih revizionista, koliko već danas mogli biti svrstani u “teroriste”: Nije li Miloš Obilić onomad izvršio atentat na sultana Murata? Da li bi se u istom paketu, možda, našao i Viljem Tel, švajcarski nacionalni junak, koji se “na isti način, istim simboličnim činom otpora, borio za slobodu svoga obespravljenog naroda, i to protiv istog stranog ugnjetača kao i Gavrilo Princip – protiv Habzburgovaca” (P. Palavestra). Kako bi tek prošao škotski vitez i vojskovođa, Viljem Volas, koji je predvodio otpor engleskoj okupaciji Škotske? Ili da se vratimo bliže u sadašnjost, u post-principovu eru, kada bi po toj naopakoj logici i pripadnik češkog pokreta otpora Jan Kubiš od nacionalnog heroja namah postao „terorista“ jer je u Pragu 1942. izvršio atentat na „protektora“ anektirane i okupirane Češke, Rajnharda Hajdriha, nacističkog zlikovca i jednog od arhitekata Holokausta. I mogli bismo tako u nedogled da nabrajamo.

Nije slučajno Vladimir Dedijer, čija je knjiga „Sarajevo 1914“ svojevremeno bila proglašena za knjigu godine 1984. u anketi „Njujork tajmsa”, još tada predviđao kako će se istorija “upodobljavati interesima moćnih i kako će se obnoviti konstrukcije imperijalne politike da su Srbija i Srbi odgovorni za Prvi svetski rat”. Ovu tezu objašnjavao je politikom velikih sila: “Za njih su uvek krivci mali narodi i države koji se bore za pravdu, slobodu i nezavisnost. Moćni dugo pamte i osvetnički su raspoloženi” proročki je upozoravao Dedijer.

SERVIRANJE “ISTINE”: Ali, nažalost, ni Srbija nije ostala u potpunosti  imuna na ove zakulisne pokušaje pojedinih zapadnih sila i njihovih lokalnih “pomagača” da se preinače nedvosmislene istorijske činjenice. Dovoljno je letimice prelistati sredstva informisanja, internet komentare ili forume društvenih mreža, i uveriti se da su klice revizioniostičke kampanje naišle na plodno tle i kod jednog dela domaće javnosti. Ovih dana smo tako svedoci da pojedini krugovi, čak i u Srbiji, Gavrila Principa nazivaju – teroristom. Reklo bi se – srpska posla, po običaju. Ništa drugo do već poznato “prilagođavanje” pojedinih domaćih kvazielitističkih krugova, koji imaju potrebu da slepo, a priori, prigrle “istine” koje nam se već duže vreme serviraju iz “civilizovane Evrope”. Ovoga puta uz promptno prihvatanje tih inoviranih pristupa u pronalaženju uzroka za početak Velikog rata. Sva je sreća, pa mnogobrojna istraživanja javnog mnjenja u Srbiji odlučno demantuju ovakve pokušaje falsifikovanja naše, ali podjednako i evropske istorije. Prema tim istraživanjima, Srbi imaju jasan stav o Gavrilu Principu: gotovo plebiscitarno (uvek je u pitanju 70 i više procenata anketiranih, bez obzira na njihov pol, godine starosti, region u kojem žive, obrazovni ili radni status) odgovaraju da je on – narodni heroj.

Da su mogli, sve bi ih osudili na smrt: Sa suđenja pripadnicima Mlade Bosne (Princip u sredini)

Da su mogli, sve bi ih osudili na smrt: Sa suđenja pripadnicima Mlade Bosne (Princip u sredini)

I nije samo Srbija tâ koja se sa ponosom seća ovog mladog, revolucionarnog gimnazijalca iz Sarajeva. Istorijski značaj činu tiranoubistva pridaju i zemlje koje su nekada i same bile sastavni deo austrougarske monarhije. O tome možda najbolje govori podatak da u Češkoj, u zloglasnom zatvoru Terezin – u čijoj je tamnici, usled bolesti i posledica velike torture, i preminuo Gavrilo, ne dočekavši raspad Austrougarske i oslobođenje svoje zemlje – postoji i “Aleja Gavrila Principa”. Zato i ne čudi  što je srpski nobelovac Ivo Andrić, nekada i sâm član Mlade Bosne, pripadnike ovog oslobodilačkog i ujediniteljskog pokreta nazivao “pobunjenim anđelima”:

“Ono što bi se za njih naročito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno pokolenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju i slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i više ginulo nego što će stradati, robovati i ginuti ovo” (Ivo Andrić, Na Drini ćuprija).

ZAVEŠTANJE MLADE BOSNE: Već citirani akademik Palavestra ispravno smatra da nasleđe Mlade Bosne, stoga, ne može biti političko, već moralno, te da se prava veličina ovog pokreta ogleda “u gospodstvu duhova i dinamici ideja, u dostojanstvu slobode, u otvaranju prema Evropi, u prihvatanju građanskih standarda i modernih civilizacijskih merila”. Ta šačica obrazovanih, golobradih mladića – svesno se žrtvujući – upustila se u asimetričnu i neravnopravnu borbu sa svojim arhi-neprijateljem, smatrajući da će jednim radikalnim, očajničkim gestom okončati period brutalne vladavine Habzburgovaca nad njihovom zemljom, započetom još 1908. kada je Bosna nelegitimno anektirana od strane austrougarskog cara.

Ko je srušio Centralne sile: Karikatura iz 1918. godine

Ko je srušio Centralne sile: Karikatura iz 1918. godine

Ukoliko bismo se ovde osvrnuli i na, često klizavi, ideološko-politički teren, razumeli bismo da je vodeća koheziona ideja pripadnika i simpatizera Mlade Bosne, bila ujedinjenje svih južnoslovenskih naroda na tlu Balkana, te su je, upravo zbog toga, osim Srba, prigrlili i drugi obespravljeni narodi koji su želeli, jednom za svagda, da se oslobode tuđinske vlasti – podjednako Hrvati, Slovenci, ili Muslimani. Kao i drugde, i na ovim prostorima mladost je predstavljala najnapredniji, ali ujedno i najradikalniji deo društva. Otuda mladost i jeste sinonim pobune. A u slučaju Mlade Bosne, pobune protiv trule, prevaziđene, ali i veoma represivne habzburške “civilizacije”, nevoljne da mirnim putem napusti istorijsku scenu. Pritisnuta nepravdom i patnjom okruženja u kojem je živela, omladina toga vremena –  koja je vrhunac svog „slobodarskog prosvećenja“ doživela organizovavši se u pokret Mlada Bosna – bila je u tom otporu najodlučnija. Možda baš zbog toga, veliki srpski pisac nam poručuje:

“Leto 1914. godine ostaće u sećanju onih koji su ga ovde preživeli kao najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i plamti na čitavom jednom džinovskom i mračnom horizontu stradanja i nesreće, koji se proteže do unedogled” (Ivo Andrić, Na Drini ćuprija).

I po cenu da se o uzrocima vidovdanskog atentata nikada ne postigne istorijska saglasnost, morali bismo se zapitati da li bi danas, čitav vek kasnije, svet u kojem živimo podjednako zavapio za odgovorima na ista ona društvena pitanja koja su toliko onespokojavala najnaprednije umove pojedinaca sa početka 20. veka? O njihovoj potrebi da se izgradi pravednije i slobodnije društvo, recimo. Možemo li pretpostaviti da bi se na dnevnom redu nekakve današnje Mlade Bosne raspravljalo o gorućim temama poput sveopšte krize države, njenih institucija, ili sve većeg raslojavanja unutar društva? O potrebi da se obuzdaju posledice naopakog sistema vrednosti, u kojem je gotovo nemoguće uspostaviti bilo kakav politički, socijalni, ili ekonomski konsenzus koji bi, na pravi način, vrednovao stvari i pojave oko nas. A da ne govorimo o “prevaziđenim” idealima jednakosti, nekakvoj socijalnoj pravdi ili potrebi za brigom o pojedincu, na primer.

KAKO OBELEŽITI JUBILEJ: Srbija, sva je prilika, očigledno još uvek vaga na koje sve načine se, u susret jubilarnoj 2014. godini, suprotstaviti pokušajima prekrajanja istorije. Naši državni organi morali bi biti svesni činjenice da se nije dovoljno osloniti na puku istoriografsku faktografiju i biti bezbrižno uljuljkan time što su istina i pravda zasigurno “na našoj strani”. Valjda smo tu lekciju naučili iz nedavne prošlosti, kada smo na sopstvenoj koži osetili šta znači biti meta propagandno-medijskog rata, od čijih se posledica i negativne slike koja nas od tada prati, kao narod još uvek nismo u potpunosti oporavili. I upravo zbog toga – i pored herojske uloge Srbije i više od milion žrtava koje smo dali u Prvom svetskom ratu – moramo se iznova boriti za punu istinu o tom krvavom evropskom i svetskom sukobu.

Odlučujući proboj: Srpski vojnici kreću sa Krfa na Solunski front

Odlučujući proboj: Srpski vojnici kreću sa Krfa na Solunski front

Vlasti u ovoj zemlji bi, stoga, morali da se sa mnogo više ozbiljnosti uključe u obeležavanje godišnjice Velikog rata. Da ne ispadne kao sa onom, megalomanski zamišljenom, a traljavo izvedenom, proslavom obeležavanja Milanskog edikta, koja je hronično praznu državnu kasu koštala dodatnih nekoliko miliona evra, a bez opipljivog rezultata. Umesto što će Vlada, već po ustaljenom običaju, finansirati izvođenje nekakvih tematskih priredbi i događaja prenaglašenog nacionalnog sadržaja, uz – lako se dâ pretpostaviti – neizbežnu kombinaciju populizma i jeftinog srbovanja, možda bi adekvatnije bilo učiniti sledeće: uz neophodno prisustvo relevantnih međunarodnih stručnjaka i podršku zvaničnika iz zemalja Saveznica u Prvom svetskom ratu, podstaći organizovanje niza naučnih, akademskih i multidisciplinarnih manifestacija, kojima bi se, u toku sledećih nekoliko meseci, ukazivalo na istorijske događaje od pre jednog veka, a koji se ne smeju prepustiti zaboravu. Podrazumeva se i da posebnu pažnju treba obratiti na odgovarajuću medijsku podršku: štampanu, elektronsku i digitalnu, podjednako.

Ionako bi red bio da nas, polovinom druge decenije 21. veka, konačno mimoiđe ona, možda i najteža kletva “Ne daj bože mimo sveta”, a koja Srbiju već decenijama sustiže i prati u stopu. Pokušajmo zato da preokrenemo tok istorije i konačno odagnamo turobnu atmosferu iz upozoravajućeg stiha pesme, koju je utamničeni Gavrilo Princip, neposredno pred smrt, zapisao:

Tromo se vreme vuče
I ničeg novog nema,
Danas sve ko juče
Sutra se isto sprema.

(Kraj)

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s