Opstanak je najskuplja srpska reč!

Srbija se nalazi u politički najkompleksnijoj, a ekonomski i društveno najneizvesnijoj situaciji od 2000. godine, a koraci koje će sadašnja Vlada Srbije preduzeti u rešavanju brojnih otvorenih pitanja, umnogome će odrediti njenu (i našu) budućnost, kao i put kojim će se ova zemlja kretati u godinama koje su pred nama.

Gledano sa strane, tri su ključne teme kojima se vladajuća koalicija bavi u ovom trenutku: rešavanje statusa i paralisanog stanja na Kosovu i Metohiji, dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, kao i borba protiv korupcije. Ove teme – koje su politički i medijski svakako najeksponiranije – iako nesporno važne, suštinski nisu pitanja od prvorazrednog nacionalnog i društvenog značaja u ovom trenutku. Pitanje svih pitanja jeste opstanak srpskog društvenog i nacionalnog bića, izlazak zemlje iz katastrofalne ekonomske situacije i rešavanje sveopšteg beznađa u kojem se nalazi najveći broj građana ove zemlje.

DEZORIJENTISANOST I BEZNAĐE: Srbija kao da se već čitavu deceniju nalazi u opštem stanju provizorijuma i nekakvog iščekivanja, dok sadašnja Vlada Srbije ne pokazuje dovoljno uverljivo da ima strateški, dugoročni plan kako da reši nagomilane probleme, da pokrene ekonomiju i zaustavi dalje propadanje i turobni osećaj besperspektivnosti za milione njenih stanovnika. Jer, budimo iskreni, u problemu nisu samo nezaposleni, naprotiv; opšte stanje depresije i dezorijentisanosti podjednako osećaju i svi oni koji imaju sreću nešto da rade, dalje oni koji su danas u penziji, kao i najveći broj mladih, bez obzira na stepen njihove stručne spreme, interesovanje ili sposobnosti. Milioni ljudi u Srbiji danas – izuzev možda onih 2% na vrhu finansijske i društvene piramide – nemaju rešene osnovne materijalne i egzistencijalne probleme i pritom se nalaze u stanju potpune bezvoljnosti i apatije.

Opšti je utisak da se vladajuća koalicija svim ovim navedenim pitanjima (Kosovo, EU, korupcija, ekonomija itd.) bavi ad hoc, onako u hodu, kako se koji problem pojavi. S jedne strane gase se požari, krpi budžet, pregovara sa Tačijem, pokušava da se dobije nekakav datum za pregovore, hapse se tajkuni, medijski najavljuju nekakvi potezi itd, ali sa druge strane, sve to se radi bez konkretnog, vidljivog strateškog plana. Država je apsolutno podbacila u kreiranju jasnog i uokvirenog programa koji bi definisao jasne ciljeve i precizan sled političkih, ekonomskih i privrednih koraka i, što je najvažnije, otvorila perspektivu ove zemlje koja se neće meriti u kratkoročnom horizontu jednog narednog, uglavnom iznuđenog, poteza.

Šta će nam ponuditi na kraju: Pregovori o Kosovu

Šta će nam ponuditi na kraju: Pregovori o Kosovu

Nedostaje jasna vizija kuda ćemo sa, figurativno rečeno, olupanim srpskim brodom koji već godinama plovi po oluji. Godinama, pa čak i decenijama, slušamo priče o poljoprivredi kao šansi, o reindustrijalizaciji, o novim radnim mestima, o nekakvom razvoju i napretku. A istina je da je u Srbiji od početka tranzicije do danas, armija od 850 000 ljudi u realnom sektoru izgubila posao i po oceni Svetske banke 200-250 000 radnika u tzv. sivoj ekonomiji. U prethodne četiri godine, samo u industriji je oko 105.000 ljudi ostalo bez posla, dok je, recimo, 1989. godine samo u Beogradu bilo zaposleno više od 200 hiljada industrijskih radnika, a danas ih ima svega 13.000. Jedina radna mesta koja nisu dovedena u pitanje nalaze se u nabujaloj državnoj administraciji, gde se čitav proces „zapošljavanja” vrši popunjavanjem postojećih i kreiranjem novih, a nepotrebnih i neefikasnih činovničkih mesta u birokratskom aparatu.

Kada su u pitanju pregovori sa predstavnicima “privremenih institucija samouprave u Prištini” pod pokroviteljstvom Brisela, na njih se, barem u ovoj fazi, mora staviti tačka, ne tako što ćemo ih prekinuti, naprotiv, već pokušajem da se postigne kakav-takav kompromis i sporazum, jer prema rečima premijera Dačića „mi ne pregovaramo zbog datuma, već zato što želimo da rešimo ovaj problem”. Čini se, međutim, da Srbija još nije ponudila neophodnu dvojaku strategiju kako ćemo nastaviti da funkcionišemo kao država u još uvek otvorenim „alternativama budućnosti”: dakle, ukoliko ne samo faktički, već i de iure ostanemo bez Kosova, ili u drugoj situaciji, onda kada se strategija pravi po meri sadašnjeg, nedefinisanog „gangrenoznog” stanja od kojih nema interes ni Srbija kao država, niti Srbi na Kosovu. Pritiske i ucenjivanja od strane faktora koji odlučuju o budućnosti ovog regiona – pre svih Sjedinjenih država ili Nemačke – možemo stoga očekivati i u narednom periodu, a na vlastima u Beogradu je da prihvate ili odbiju već “negde” doneta rešenja.

Kada je ovdašnja javnost u pitanju, vrlo je važno ne podgrevati radikalizam u društvu neostvarivim pričama o južnoj srpskoj pokrajini, zasnovanim na nerealnim projekcijama budućnosti. U tom smislu, bitna je i uloga Srpske pravoslavne crkve koja ima duhovni zadatak da i dalje čuva mit o značaju Kosova za srpski narod, ali na pravi način, tako što će ideju o Kosovu kao arhetipu srpskog naroda očuvati živom u nama samima, ne zagovarajući rezolutno potpuno nerealna politička razrešenja („Kosovo je bilo i mora ostati naše“, „Ne dolazi u obzir ma kakvo priznanje, kao i nekakva deoba Kosova” – patrijarh srpski Irinej, 19.03.2013. ) u ionako teškoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi. Jer, time se, makar i nesvesno, odmaže državi u nastojanjima da se do nekakvog prihvatljivog rešenja, putem pregovora, ipak, dođe. Treba učiniti sve što je u moći srpskih pregovarača da se omogući normalan i bezbedan položaj Srba na Kosovu, povratak što većeg broja raseljenih, povraćaj otete, privatne i državne, imovine i eksteritorijalnost srpskih manastira i crkve.

IZBORI ILI REKONSTRUKCIJA VLADE: U ovom momentu, medijski isuviše „napumpano”, pitanje o rekonstrukciji vlade je od efemernog, trećerazrednog značaja za društvo. Srbiji je danas suštinski nevažno ko je predsednik vlade, ko potpredsednik, a ko ministar. Ali, ukoliko se već uđe u taj proces, neka se onda pokažu državnička zrelost, odlučnost i sklone nesposobni i kompromitovani ministri. Ni manje ni više od toga. Rekonstrukcija, međutim, mora imati još jedan aspekt, osim gore navedenog: a to je „rasterećenje” čelnih ljudi u srpskoj vladi od viška funkcija. Ako se i nakon rekonstrukcije među strankama koalicije postigne dogovor da Dačić nastavi da obavlja dužnost premijera, nek prepusti nekom drugom vođenje ministarskog posla u policiji. Isto važi i za slučaj da Vučić u novoj podeli karata postane predsednik vlade: nek podnese ostavku na mesto ministra odbrane i napravi prostor drugome, koji će preuzeti tu odgovornu dužnost. U toj situaciji, bilo bi zaista neprimereno da jedna stranka, ovoga puta SNS, kakav god rejting imala, zauzima tri najvažnije funkcije u državi, te bi se moglo očekivati da novi predsednik Skupštine, nakon rekonstrukcije, dođe iz redova SPS.

Važno je znati da premijer u Srbiji, bez obzira na političke kombinatorike ili stranačku pripadnost, mora da bude centrifugalna sila i pokretač pozitivnih procesa u kojem će misleći ljudi iz oblasti ekonomije i preduzetništva napraviti precizan i realističan plan izlaska iz krize. To pod jedan. Takođe, predsednik vlade mora da se posveti strateškom planiranju opstanka i razvoja čitave Srbije, a ne da bude puka kutlača za vađenje političkih vrelih krompira (kakva je funkcija resornih ministara, onda?) – a da, pritom, gotovo svake nedelje bude odsutan iz svog kabineta.

Rekonstrukcijom Vlade potrebno je obezbediti da na odgovorna mesta dođu što je moguće sposobniji i neukaljani ljudi, u protivnom ona nema nikakvog smisla. U novoj ministarskoj ekipi više ne bi smelo da bude mesta za kompromitovane ministre bez rezultata, poput Mrkonjića ili Velje Ilića. Iz srpske kulture se pod hitno moraju ukloniti sveopšti uticaji estradizacije i tabloidizacije, koji ugrožavaju temelje države i samog nacionalnog bića. Kulturom, koja je na ivici opstanka, više ne može da se bavi osoba bez vizije koja državnim novcem, recimo, svojim najbližim saradnicima plaća doktorske studije na privatnom fakultetetu. Potrebno je ukinuti i brojna duplirana ministarska mesta i onemogućiti da se čovek bez energije, kao što je slučaj u ministarstvu prostornog planiranja i rudarstva, nalazi na ministarskoj poziciji. Isto tako, neprimereno je da se možda jedinom uspešnom granom u nas – sportom (i omladinom, pride) – sa ministarskog mesta bavi osoba koja se samo smeška i koja nije progovorila nijednu reč za svoga mandata. Ćutanje, koliko god možda oportuno bilo u ovim vremenima haosa i vrtloga,  nije dovoljno da bi se o(p)stalo na ministarskom mestu.

I tu nije kraj. Još petoro ministara, ukoliko se u proces rekonstrukcije vlade krene na pravi način, moralo bi da potraži nova radna mesta. Dvojac iz Sandžaka – Ljajić i Ugljanin – ne bi trebali da se nađu u budućem kabinetu. Prvi, jer je predugo na vlasti, a bez konkretnih, opipljivih rezultata, dok slično važi i za Ugljanina, za koga se ni ne zna šta radi u sadašnjoj vladi. Ovde ne sporim pravo da predstavnici iz Sandžaka imaju svoje ministre u vlasti, ali to samo po sebi nije dovoljno, već se moraju pronaći novi lideri bošnjačkog naroda, neopterećeni hipotekama iz prošlosti.

Rekonstrukcija sa smislom: Vlada Republike Srbije

Rekonstrukcija sa smislom: Vlada Republike Srbije

O penzionerima, po meni, više nije prikladno da brine Krkobabić, isuviše star i istrošen čovek koji deluje da nema koncentracije ni da pročita novine kako treba, a kamoli da pravi revolucionarni program o funkcionalnijem penzionom fondu koji će zaštiti prava penzionera. Ni ministar pravde Selaković nije u dobroj poziciji. Medijski nedovoljno „svarljiv”, uz imidž koji predstavlja kombinaciju jednog Šuvakovića i Snežane Malović, dakle bez dovoljnog profesionalnog i ličnog integriteta – deluje premlado, preambiciozno i suviše poslušno u odnosu na one koji stoje iza njega. Obradović, ministar u svom drugom mandatu, ništa nije uradio u svom resoru, a prosveta nam je na najnižim granama u poslednjih pola veka. Već dovoljan razlog za ostavku je i sukob interesa, jer tokom svog ministrovanja on neprekidno radi kao profesor na privatnom fakultetu, te se na taj način u javnosti prezentuje kao tiha perjanica sve očiglednije sprege Megatrenda i državne uprave. Mogli bismo, svakako, ići i dalje, poimence, ali hajde da se zaustavimo ovde. Ispašće na kraju da će potpisnik ovih redova vladajuće stranke u Srbiji staviti u preveliko iskušenje, pitanje je imaju li uopšte toliko adekvatnih kadrova na rezervnoj klupi?

UMIRITI “ZEMLJU ČARDAŠA, ČAŠA I BEZEMLJAŠA”: I kao da nemamo već dovoljno problema, pa nam je, izgleda, potreban još jedan. A reč je o Vojvodini. Latentni sukob između pokrajinske i republičke vlasti kao da se namerno potpiruje, dok pojedinci iz oba tabora planski duvaju u žar, želeći da rasplamsaju političku vatru sve dok od nje ne nastane potencijalno opasan, društveni požar. Valjalo bi primiriti usijane glave dok je vreme, jer takvi sukobi čine nemerljivu štetu po sveukupne društvene, političke, ali i ekonomske interese Srbije. Vladajuća koalicija na republičkom nivou, pre svega njihova najveća stranka, mora jednostavno da nauči da prihvati politički pluralizam. Stalnim insistiranjem naprednjaka na vanrednim izborima u Pokrajini, gde tamošnja vlast može da se osloni na podršku dve trećine poslanika u skupštini Vojvodine, pravi se velika politička greška, koja dodatno može da destabilizuje ionako poremećene republičke i pokrajinske odnose. Sa druge strane, vojvođansko rukovodstvo ne sme da dozvoli da bude udarna pesnica opozicione Demokratske stranke – koja očigledno još tumara i luta u pokušajima svog novog profilisanja na političkoj sceni – već da sa republičkim organima i Vladom Srbije zajedno učestvuju u rešavanju nagomilanih problema, kako Vojvodine, tako i države u celini.

Na kraju, kada se Srbija bude suočila sa rezultatima pregovora sa Kosovom i Evropskom unijom, kakvi god oni bili, poslednja stvar koju bi odgovorna država uradila bilo bi raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora. A evo i zašto. Osim što je od starta bilo jasno da naša zemlja, uz vrlo ograničen manevarski prostor, nema ravnopravan tretman u pomenutim pregovorima – te da je i njihov konačan ishod bio, manje-više, predefinisan – ići sad na izbore, bio bi hazarderski potez u kojem bi očito prevladali partikularni, stranački interesi u odnosu na opšti, državni interes. Ponovno razvlačenje po medijima, besomučne kampanje i međusobna optuživanja stranaka, u potpunosti bi iscedile ono malo preostale kohezione energije, tako neophodne za izlazak iz duboke krize u kojoj se kao društvo nalazimo.

Prvi cilj svake Vlade: Iskoreniti siromaštvo i beznađe

Prvi cilj svake Vlade: Iskoreniti siromaštvo i beznađe

Osnovni zadatak svih ljudi koji svojim uticajem, intelektom ili statusom mogu da kreiraju viziju Srbije za 21. vek, stoga nisu granice, statusi i pristupanja bilo čemu, već je to neizvesna borba za opstanak i razvoj ove zemlje. Da bi se to uradilo, neophodno je promeniti psihološku klimu nacije, društvenu atmosferu, jer takva nije bila ni za vreme sankcija, niti tokom bombardovanja, kada je još uvek bila vidljiva izvesna solidarnost među ljudima, koje sada nema ni u tragovima.

Primarni cilj vlade, kao najodgovornijeg državnog organa, stoga je da napravi održivu ekonomsku strategiju i strateški plan kako opstati i živeti bolje u narednih dve, pet ili deset godina i vratiti narodu samopouzdanje i životni optimizam. Jer, u suprotnom, sa 28 odsto nezaposlenih, milion i sedamsto hiljada penzionera, kao i sa 90 odsto mladih ljudi bez ikakve ideje šta žele da učine sa svojim životom, sem da što pre odu iz ove zemlje, ništa se neće moći uraditi od sveopšteg beznađa i entropije. Da i nas ne bi zadesila zlehuda sudbina Hazara iz priča, jer kako izgleda, nikad bliže nismo bili onom nevidljivom glasu iz pozadine koji razgovetno kaže: “Ko izađe poslednji, nek ugasi svetlo”.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s