Nova bitka za Balkan

Istorija se na ovim prostorima, ipak, stalno ponavlja. Kao što su Srbija, ali i čitavo Balkansko poluostrvo, pre tačno sto godina vrveli od previranja koje će rezultirati najpre Balkanskim, a potom i Prvim svetskim ratom, čitav vek kasnije trusni Balkan iznova je ušao u novi ciklus političkog i društvenog prekomponovanja.

Ukoliko bismo otišli još dalje u izmaglicu istorije, na sam početak 19. veka – onda kada je nukleus moderne srpske države, zahvaljujući Prvom srpskom ustanku, prvi put ozbiljno zakoračio na svetsku pozornicu –  shvatili bismo da repetitivni stogodišnji ciklusi u životima balkanskih naroda nisu tek puka istorijska koincidencija.

Na početku 20. veka, Srbija je, zahvaljujući herojski izvojevanim pobedama u ratnim sukobima sa početka 20. veka, bila vodeći činilac ujedinjenja čitavog južnoslovenskog prostora, uprkos visoko plaćenoj ceni i teškim žrtvama koje je podnela najpre u dva Balkanska, a zatim i u Prvom svetskom ratu.

SRBIJA, VODILJA BALKANA: Vođena najplemenitijim idejama nacionalnog oslobođenja od turskog, odnosno austrougarskog uticaja i okupacije, srpska država upustila se u sukobe čiji ishodi su u potpunosti promenili geografsku i političku mapu tadašnje Evrope. Dva carstva su trebala da se sruše – otomansko i austrougarsko – kako bi konačno bio otvoren prostor za novu prekompoziciju Balkana, sa vodećom ulogom Srbije u njemu.

Herojski izvojevane pobede: Srpska vojska u ratu

Herojski izvojevane pobede: Srpska vojska u ratu

Iako je srpska država ovu ulogu ostvarila uz ogromne gubitke, činjenica je da ovu, u osnovi plemenitu, ideju ujedinjenja svih južnoslovenskih naroda, Srbija možda nikada ne bi ostvarila da nije dobila podršku velikih sila toga vremena, Francuske, Velike Britanije ili Rusije.

Ovako stvorena država, sa centrom u Beogradu, pokazala se u tom istorijskom trenutku, ali i kasnije, nakon Drugog svetskog rata, da može da bude relativno funkcionalna, multikulturna i multietnička tvorevina, ali nažalost ne i dovoljno demokratska, makar ne u onom „zapadnom” poimanju demokratije.

Tačno sto godina kasnije, nalazimo se na početku nove istorijske spirale, koja je počela da se odmotava raspadom SFRJ, kao i Sovjetskog Saveza, i to nakon završetka Hladnog rata. Nezrelošću tadašnjih jugoslovenskih političkih elita, a posebno srpskog rukovodstva – koje nije prepoznalo promene u svetu izazvane padom komunizma – Srbija se, bez pojasa za spasavanje, našla u vrtlogu događaja koji su iznedrili tektonske društvene i političke promene na Balkanu, kao i potpuno izmenjenu globalnu sliku sveta.

Pored unutrašnjih razloga, i spoljni ino-faktori svojski su doprineli da se tako tragično i krvavo okonča jedna država, čiji je federalni, multietnički i multikonfesionalni koncept mogao da bude osnov funkcionisanja čitavog evropskog kontinenta, danas oličenog u EU.

Sada, na početku novog veka, na prekompoziciju Balkanskog poluostrva ponovo dominantno utiču dve nekada poražene sile – Nemačka i Turska – i više je nego očito da će one kreirati budućnost nekakvog “novog Balkana”, uz oružanu, materijalnu i think-tank podršku Sjedinjenih država i organizacije NATO, kao njene produžene ruke. Zbog svega ovoga, Amerika će i dalje presudno uticati na događaje u regionu, dokle god u svojim rukama bude držala komandnu – obaveštajnu, vojnu i finansijsku – palicu na ovim prostorima.

NOVI BALKANSKI IGRAČ: Postavlja se ključno pitanje ko danas, na početku druge decenije 21. veka, treba da preuzme ulogu Srbije od pre sto godina? Posebno stoga, što su nam istorijske prilike pokazale da nema u potpunosti kontrolisanog Balkana, bez makar jednog unutrašnjeg čvrstog kohezionog faktora.

Tu ulogu, uz (ne)prikriveno odobravanje velikih sila, dobila je danas Albanija, odnosno albanski narod na Kosovu, u Makedoniji, Crnoj Gori i delimično Grčkoj. Kao što je početkom 20. veka srpski narod bio podeljen u tri države, i svoju vitalnu nacionalnu energiju (uz podnete velike žrtve) motivisao na njegovom formalnom objedinjenju, zapadne sile su tu ulogu danas očito prepustile Albancima, takođe podeljenim u četiri države na Balkanu. U prilog im ide i činjenica da kao mlad, demografski najpotentniji narod u Evropi, jedini na ovom tlu pokazuju odlučnu spremnost da podnesu i žrtve kako bi taj cilj ujedinjenja i ostvarili.

Da li je ovo budući Balkan:  Mapa "velike Albanije"

Da li je ovo budući Balkan: Mapa „velike Albanije“

Oslanjajući se na dva ključna faktora podrške – vojnu i obaveštajnu pomoć Amerike, Nemačke i Velike Britanije, kao i na finansijski potencijal koji uglavnom dolazi od razgranatih kriminalnih aktivnosti koje imaju na prevashodno zapadnoevropskom tržištu (droga, trgovina ljudima, oružje) – albanski narod deluje potpuno motivisan da iskoristi ovu jedinstvenu istorijsku priliku i stvori sveobuhvatnu panalbansku državu na Balkanu.

Davanjem takve uloge Albancima, otvorio se i široki prostor za ponovni ulazak Turske, ovog puta političko-diplomatskim sredstvima, na velika vrata na Balkan. Koristeći pride i kohezioni, muslimanski faktor u regionu, zvanična Ankara ima za cilj da pokuša da spoji i objedini tzv. “zelenu transferzalu” od Istanbula do Sarajeva. Na neki način, to će Turskoj, kao možda vodećoj saveznici Sjedinjenih država u muslimanskom svetu, omogućiti dvostruku dobit: prvo, biće joj omogućena “utešna nagrada” za neulazak u EU, uprkos činjenici što je Turska dugogodišnja članica NATO pakta, a sa druge strane, ovaj sve veći turski uticaj na balkanske prilike omogućen je zahvaljujući i njenom snažnom ekonomskom razvoju, kao i sve očiglednijem odvajanju od višedecenijske Ataturkove politike čvrste sekularne države. Imajući sve to u vidu, prirodan je i porast apetita Turske za povratkom uticaja koji je imala tokom svog vekovnog osmanskog perioda.

TURSKI FAKTOR: Gledajući širu sliku, američki interes u novoj prekompoziciji Balkana, koji podrazumeva i podršku renesansi turskog neoosmanizma ima dva ključna uzroka: sa jedne strane, to je kontinuirana nestabilnost i burni događaji na Bliskom istoku, gde Turska još uvek ima izuzetno snažan, politički i ekonomski uticaj, a drugo, što prema mišljenju američkih stratega, jedino Turska može da uspori i ograniči sve veći uticaj Rusije na Balkanu.

Čini se, stoga, da je perspektiva ulaska u EU zemalja sa „zapadnog Balkana”, još dalja nego što je bila na prelazu dva veka. U Evropsku uniju će 2013. ući Hrvatska, dok određene šanse ima i Crna Gora, i to pod uslovom da pre toga postane punopravna članica NATO, što je, između ostalog, razlog Đukanovićevog povratka na „javnu” političku scenu u vidu šestog premijerskog mandata. Ovaj crnogorski političar je, ne zaboravimo, svojim političkim autoritetom već uspešno obavio dva ključna zadatka kojima je, u značajnoj meri, omogućena ovako dirigovana prekompozicija čitavog Balkana: obezbedio je nezavisnost Crne Gore i priznavanje Kosova, uprkos snažnom protivljenju Srbije.

Na ovim prostorima, još jedna država uspešno je „obavila” sve date joj zadatke: Hrvatska je, zahvaljujući svojim moćnim saveznicima, pre svega Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i podršci Vatikana iz senke, uspela da se po drugi put “očisti” od svoje prljave uloge u istoriji Balkana. Od Drugog svetskog rata i počinjenog genocida u kvislinškoj NDH, do građanskog rata devedesetih i etničkog čišćenja svoje teritorije, Hrvatska je, zahvaljujući svojim moćnim sponzorima, uspela da čak i međunarodno, sudski overeno takoreći, verifikuje etnički čistu državu nastalu na patnji i progonu pripadnika srpske manjine.

Zločin bez kazne: Kolone Srbe beže pred "Olujom"

Zločin bez kazne: Kolone Srba beže pred „Olujom“

Slična matrica iskorišćena je i na Kosmetu, vekovnoj srpskoj teritoriji, gde se, uz političko pokroviteljstvo SAD i direktno svrstavanje najveće vojne mašinerije u istoriji, NATO, na stranu albanskih separatista – a koje se, znamo, završilo surovim bombardovanjem Srbije 1999. godine – omogućio novi progon Srba i stvaranje još jedne, manje-više etnički čiste kvazi-države Kosovo. Ni za te zločine, sa albanske strane, niko nije odgovarao. Pa čak ni Makedonija, uprkos tome što je raspadom bivše Jugoslavije stekla nezavisnost, a status kandidata za članstvo u EU dobila još 2005. nema izglednu evropsku budućnost. Potpisivanjem Ohridskog sporazuma iz 2001. Makedonija je, moglo bi se reći, na odloženo zapečatila svoju sudbinu. Jer, uprkos teatralnim, populističkim potezima tamošnjih vlasti (kao što su podizanje kvazi-antičkih grandioznih spomenika i trijumfalnih kapija u Skoplju), ova zemlja ostaje duboko podeljena i pitanje je na koji način će se u budućnosti integrisati u evropsku zajednicu.

QUO VADIS, SRBIJO: Nakon svega, šta je Srbiji činiti? Postoji li put izlaska iz, čini se, političko-društvenog i ekonomskog beznađa u kome smo se, svojim i tuđim greškama podjednako, našli i iz kojeg već pune dve decenije nikako da izađemo? Manevarski prostor koji imamo na raspolaganju je zaista mali, a srpski narod je umoran, bezvoljan i apatičan. Poražen u bitkama koje (ni)je vodio, osiromašen, satanizovan i nezaposlen, ne pokazuje više nikakav otpor sudbinskoj matici. Kako se izvući? U poslednjih dvadeset godina svi srpski lideri su, na najbestidniji način, izigrani, pritiskani i, na kraju, potpuno anulirani od strane predstavnika velikih sila. Kao da nijedan srpski pristup politici u poslednje dve decenije, koliko god bio različit, pa čak i dijametralno suprotan – od učešća u ratovima do najmiroljubivije, čak i ponizne politike oličene u predavanju svojih političkih, policijskih i vojnih lidera Haškom tribunalu, recimo – nije urodio plodom, već nam je sve više bilo stavljano do znanja da ona mitska „šargarepa” za nas ne postoji, već su tu samo štap i ogoljena uslovljavanja. Ili kako je to gorko primetio ovdašnji poznati novinarski direktor: Svi su dobili svoje, tako da nama nije ostalo ništa.

Novi srpski lideri, međutim, imaju jednu taktičku prednost u odnosu na sve svoje prethodnike: u praksi im je više nego poznata „realnost” iz prethodnog pasusa. Trojica ključnih srpskih političara danas ne bi trebalo da imaju više nikakvih iluzija o međunarodnom pravu i namerama zapadnih administracija, njihovih birokrata, sudova i političara. Deluje, takođe, da su operativno podelili „resore” međunarodne politike, te je predsednik države vodeći „oficir za vezu” sa Ruskom Federacijom, premijer „drži” Brisel i posledično Prištinu, dok prvi potpredsednik ima zadatak da komunicira sa administracijom u Vašingtonu. Sva trojica, međutim, pokušavaju dodatno da odškrinu jedna diplomatska vrata i prodube saradnju sa Moskvom, na političkom, vojnom i ekonomskom planu.
Šire uticaj na Balkanu: Lideri Turske i Rusije

Šire uticaj na Balkanu: Lideri Turske i Rusije

RUSKI UTICAJ: Zahvaljujući svojoj nezavisnoj, a sve uticajnijoj, globalnoj ulozi koju danas ima u svetu, Rusija se, možda prvi put u modernoj istoriji, prema Srbiji ophodi sa otvorenim, iskrenim pristupom, uz primetnu želju da našoj državi pomogne na način na koji je to Srbiji zaista i potrebno – prihvatajući međusobni odnos, čini se, bez skrivenih namera koje bi išle na štetu srpskih nacionalnih interesa.

S tim u vezi, sve prisutnija je ideja da Srbija  u doglednoj budućnosti stekne status posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti i saradnji – ODKB, čiji je lider Rusija. Na taj način, Srbija bi, smatraju pojedini analitičari naklonjeni ovoj ideji, imala nekoga ko bi i formalno štitio njen teritorijalni integritet, jer se kosovsko pitanje, sva je prilika, neće moći rešiti preko noći.

Takođe, saradnja Beograda i Moskve mogla bi imati još jedan pozitivni, regionalni, pa čak i evropski doprinos: može posredno omogućiti jačanje osovine dve izuzetno uticajne zemlje na ovim prostorima, Rusije i Turske, što posledično može da doprinese i sveobuhvatnom rešavanju muslimanskog prisustva na Balkanu i u Evropi, kao kohezionog, a ne faktora trajne nestabilnosti. Na sličan način, moglo bi biti rešavano i pitanje integracije muslimanskog življa u Rusiji, posebno na „neprijateljskoj” teritoriji Severnog Kavkaza. Ideja o „Novom Balkanu” može biti uspešna uvertira u rešavanju opšteg evropskog muslimanskog pitanja.

Nova srpska vlast morala bi da razume osnovnu poruku da Srbija više ne može da bude gladna, nezaposlena i sirotinjska. Prvi strateški interes je ekonomsko i privredno jačanje, kako bi se zaustavilo dalje demografsko propadanje i potpuna erozija nacionalnog bića. U tom svetlu, pomenuta saradnja sa Rusijom može imati i opipljiv finansijski smisao, jer kroz konkretne projekte – izgradnjom Južnog toka, kreditnom podrškom budžetu Srbije i planiranim investicijama –  korak po korak, Srbija ima realnu šansu da ponovo stane na svoje noge. Takođe, ne treba imati iluzija da će Srbiji, nekakvim jednostranim svrstavanjem na njenu stranu, Rusija obezbediti strateški jaču poziciju na Balkanu ili u regionu, ali očigledno je da, ukoliko se ne zaustavi dalje ekonomsko propadanje Srbije, bilo kakva razmišljanja o novim velikim investicijama sa Zapada istog momenta padaju u vodu.

SRPSKI PROBLEM: Nisu, međutim, samo presahle strane investicije problem ove zemlje. Najveći neprijatelj Srbije, ipak, potiče iznutra, a to je trulež društvenog sistema, sa endemskom korupcijom i sve većim stepenom nerada i nepoštenja, u odnosu na koju se ovo postepeno i fazno priznavanje Kosova, čiji smo svedoci već godinama unazad, čini kao tema koja jednom za svagda mora biti okončana i sklonjena sa dnevnog reda. Bar u narednih pola veka ne može se razmišljati o nekakvoj ponovnoj integraciji južne srpske pokrajine u političko-društveni sistem Srbije, to je danas više nego jasno. Ali, potrebno je spasti što se spasti može, i napraviti klimu u kojoj će preostala srpska zajednica ostati dole da živi, dok bi sever Kosova trebao biti funkcionalno integrisan sa srpskim društvom i privredom. Otvorena pitanja moraju svakako biti i eksteritorijalnost manastira SPC, kao i status srpske imovine (državne i privatne) koja je je u prethodnom periodu “kaubojski” privatizovana i još uvek je u fazi nelegitimne svojinske transformacije na Kosovu.

Uloga Srbije u tom nevelikom manevarskom prostoru mora biti orijentisana i na nepokolebljivu podršku Republici Srpskoj, i u tom konteksu treba jačati partnerske, ekonomske i kulturne veze, uz potpuno poštovanje Dejtonskog sporazuma.

Prepreke na putu: Da li je Srbiji mesto u EU?

Prepreke na putu: Da li je Srbiji mesto u EU?

Uprkos tome, ne smemo se zavaravati kao nacija. Naš oslabljeni uticaj u regionu biće i u narednom periodu dodatno razgrađivan od strane vodećih političkih faktora sa obe strane Atlantika. Nesumnjivo je da će se i u sledećih barem petnaest godina nad Srbijom nadvijati konstantna pretnja dalje teritorijalne dezintegracije, i to kroz politiku sukcesivne “demokratske regionalizacije” Vojvodine, Stare Raške (odnosno Sandžaka) ili Preševske doline. Sva ta pitanja uvek se mogu naći na dnevnom redu, kao ultimativne posledice nekakvog novog, potencijalnog “disciplinovanja” Srbije. Kao što je u prošlosti svaki vid nacionalizma (hrvatski, bosanski, slovenački i albanski) – osim srpskog – smatran legitimnim i podržanim od strane Sjedinjenih Država i vodećih evropskih zemalja, tako će se i u budućnosti raditi na tome da se u što većoj meri ograniči politički i ekonomski uticaj Srbije na Balkanu.

Prolongiranjem evropskih integracija i najrazličitijim vidovima uslovljavanja od strane velikih sila, srpska država biće stavljana u kontinuiranu defanzivnu poziciju, čime će joj se oduzimati ono malo preostale kreativne energije i potencijala potrebnih za institucionalno jačanje njenih unutrašnjih kohezionih faktora, neophodnih za obnovu svesti o srpskom nacionalnom biću.

ŠTA NAM DONOSI BUDUĆNOST: Vraćajući se na sam početak ove priče, poslednji ciklus balkanskog previranja merio se kroz čitav jedan vek, ali pošto smo svedoci da se tempo ljudske civilizacije, pa i samo vreme, gotovo opipljivo ubrzavaju, postavlja se pitanje gde vidimo Srbiju i Balkan, ne kroz sto godina, već kroz nepune tri ili četiri decenije. Na vidiku su dva potpuno legitimna, otvorena puta, čije ishodište u velikoj meri određuju ljudski i politički faktori. Jedan je obnavljanje žarišta i sukoba proisteklih iz nezalečenih rana iz prošlosti, kao i veštački nametnutog “pomirenja” kroz kažnjavanje samo jedne, a aboliciju svih drugih strana u ratnim događajima iz devedesetih godina 20. veka. Ovakav put, potpaljen nepravednim ignorisanjem objektivnih zločina počinjenih nad pripadnicima srpskog naroda, uz palanački trijumfalizam i grotesknu euforiju “pravno očišćenih” nacija na drugoj strani barikade, može da stvori spiralu novog talasa nasilja i dodatno ojača ekstremizam među svim narodima na Balkanu.

Drugi put kojim ovo trusno područje može da krene je unapređenje one političke vizije o Evropi sa dva plućna krila, koje čine Evropska unija i Rusija, sada sa Turskom i izmirenim Balkanom kao novim integrativnim delom celovitog evropskog kontinenta. Bilo bi više nego važno da, zarad budućnosti novih generacija na ovim prostorima, svojim postupcima demantujemo onaj gorki vic iz novina koji nas pita:

– Ko su Balkanci?
Ljudi koji su uništili svoju prošlost, a nemaju pojma kako da izgrade svoju budućnost.

 

Advertisements

2 mišljenja na „Nova bitka za Balkan

  1. U Hrvatskoj je toku pokušaj da se stvori treća ustaška država!…Zlo oličeno u fašizmu i njegovoj specijalnoj verziji ustaštvu, za koje su samo naivni mislili da je stvar prošlosti, obnovilo je svoju snagu i svoju državu 1991. godine a već nekoliko meseci prisustvujemo otvorenim pokušajima Pavelićevih sledbenika da takvu državu po treći put revitalizuju i njome zavladaju.Tuđmanova država je druga Endehazija u blažem obliku…ZA SADA!… Razlika je samo u metodama rada: da su okolnosti bile drugačije, uveren sam da bi se Tuđman ponašao poput Pavelića.Zajednička im je bila simbolika, retorika, kompletan diskurs i ikonografija.Uvođenje KUNE umesto monetarne jedinice JADRAN, čista je simbolička referenca na NDH.Državna zastava je u početku trebala biti vrlo slična onoj iz doba NDH,a između Crkve i HDZ-a postojao je pakt, kao što je postojao i pakt između Pavelića i Stepinca….. Proustaška histerija i dalje trese Hrvatsku, a poslednji incident se dogodio na fudbalskoj utakmici Dinama i Hajduka u Zagrebu kada su, inače suprotstavljene navijačke grupe BBB i Torcida, svih 90 minuta skandirali „Za dom spremni“.Kada su Dubravku Šuicu, zastupnicu u Evropskom parlamentu, pitali je li to čula, ona je odgovorila da je najvažnije da se Hrvatska plasirala na Svetsko prvenstvo.Zbog nikakve ili sasvim blage reakcije Evropske unije, više se bukvalno ne može videti kraj ove histerije. Nažalost, tome su doprineli i srpski predstavnici u Hrvatskoj, ali i zvaničnici Srbije koji okreću glavu od ovog problema.Umesto da Evropska unija sada reaguje i pokaže autoritet, ona zatvara oči pred problemom samo zato što su na tapetu Srbi – trenutno jedina nezaštićena vrsta na ovom kontinentu. Veća prava imaju čak i medvedi ili neke retke travke……Nije ćirilica problem u Vukovaru, ona je samo izgovor da se maknu preostali Srbi. Na bilo koji način.To radi država koja se suštinski ne razlikuje od one kakva je bila u vreme Pavelića.Etničko čišćenje Srba fizičkim likvidacijama i proterivanjem, koje je započeo Ante Pavelić 1941. u vreme Nezavisne Države Hrvatske (NDH), a nastavio Franjo Tuđman 1991. u vreme ’neovisne države Hrvatske’, nastavljeno je suptilnijim metodama – odnarođivanjem i preveravanjem, što pokazuje i najnoviji popis stanovništva.Hrvati čine 90,42 posto stanovništva prema popisu iz 2011., a Srbi (4,36 posto)…. Sve ono čemu su Ante Starčević i Ante Pavelić udarili temelje i šta su izgradili, a što je hrvatskim porazima u Prvom i Drugom svetskom ratu oštećeno ili porušeno, Franjo Tuđman je brižljivo obnovio, a njegovi savremenici sada samo udaraju novu fasadu..Završno čišćenje, onaj ’visoki sjaj’, upravo se čini kroz tzv. hrvatsku pravoslavnu zajednicu, preteču „hrvatske pravoslavne crkve“, koja je nedavno dobila svog prvog „sveštenika“ i svoj prvi „hram“.Ustoličen je izvesni Aleksandr Ivanov, koji je bugarskog porekla, za „sveštenika hrvatskih pravoslavaca“ na području čitave Hrvatske. Poznato je da je ustaški zločinac Ante Pavelić 1942. godine osnovao tzv. Hrvatsku pravoslavnu zajednicu s ciljem da potpuno uništi Srpsku pravoslavnu crkvu i iskoreni Srbe sa prostora NDH…….

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s