Noć u Beogradu

– Čoveče, danas dolazi Julija – bilo je prvo što je Ozren rekao Bori, nakon što je ovaj, memljiv od popodnevnog spavanja, podigao slušalicu svog starinskog, mat-crnog telefona sa brojčanikom.
– Danas, a? – reče Bora, prepoznavši glas svog drugara sa drugog kraja telefonske žice, i trgnuvši se namah, dodade – čekaj, znaš da je Nemanjina žena u porodilištu, treba svaki čas da se porodi?
– Ma znam – odgovori Ozren – stići ćemo sve, nema frke, ipak Julija prvi put dolazi, red je da je neko sačeka. Kod Nemanje ćemo taman posle toga, kad krene ludnica – dodade Ozren uz karakterističan kikot.
Julija, inače Čehinja, iz Praga, Ozrenova je školska drugarica, s početka devedesetih, kada je – majčinoj diplomatskoj službi zahvaljujući – ovaj naočiti i preki momak sa Novog Beograda boravio u češkoj prestonici nekih par godina, u osvit rata u bivšoj Jugoslaviji.
– Ništa, onda smo se dogovorili – reče Bora – ja ću videti da upalim moju krntiju, a ti vidi da uletiš nešto za čorbu, pivo ćemo ionako da cirkamo kod Nemanje.
– Ma kul, sve može, nego daj da se nađemo u „Pejsu“ pre toga, iskuliramo malo, popijemo neki vops i onda da krenemo – doseti se Ozren – ionako će Julijin bus tek negde oko jedanaest uveče stići na Zmajevu pumpu. Vidimo se mi oko osmice tamo, ne zaboravi.
– OK matori – reče Bora i spusti slušalicu.

***

Ceo taj dan, inače, protekao je u tmurnoj atmosferi, a nekakvo nervozno iščekivanje prolamalo se kroz novobeogradske blokove. Čitav grad je bio pod opsadnim stanjem, policije je bilo na svakom ćošku, jer se za sutradan spremao nekakav važan kongres vladajuće partije, već načete protestima i sve većim nepoverenjem građana, koje čak ni narastajuća represija režima na izdisaju nije uspela da obeshrabri niti ćutke vrati njihovim kućama. U izgradnji već gotovo čitavu deceniju, novi potemkinovski simbol Novog Beograda, sportska Arena, najveća na Balkanu, toga je dana trebala da ugosti čitavu vrhušku vladajuće partije, sa Predsednikom na čelu, kao i hiljade njenih i Njegovih poklonika, koji su svoj kongres upravo poželeli da održe u ovoj dvorani, nedovršenom simbolu njihove decenijske vladavine.
Bora, ovaj otkačeni, ali dobronamerni momak, prijatelj Ozrenov još iz dečačkih dana, tek što je kupio polovnog, belog Golfa keca – a čak ni vozačku dozvolu nije imao! – obukao se na brzinu i izleteo iz kuće, krenuvši te hladne februarske večeri, „milenijumske“ 2000. godine, na dogovoreni susret sa svojim drugarom iz zgrade.
– ‘Esi poneo kintu? – upita Ozrena tek što su se pozdravili ispred kafića
– Jesam tebra, ne brini, nego daj da vidimo kako ćemo sve ovo stići večeras, pun je grad murije, da nas ne zaustave nešto i ne trkeljišu…
– Ma jok, bre – prekide ga Bora – Ozrene, kad krenemo idemo prvo da sipamo benzin, pa na Zmaja, ima tamo prodavnica, opušteno, čak i da kasni bus, pumpa je čudo.
Sručili su espreso i po dva mala piva, platili kelnerici, drugarici iz bloka koja je u kafiću radila već neko vreme i čim su seli u kola, Bora je u kasetofon gurnuo kasetu nove Metalike, njemu omiljenog benda koji je slušao još u osnovnoj školi.
Ozren se posebno uparadio za to veče, hteo je odmah da ispadne šmeker pred gošćom iz Praga. Znali su se dugi niz godina, još iz školskih klupa u Jozefskoj ulici, u strogom centru češke prestonice, odakle je jugoslovenska ambasada bila udaljena tek nekoliko desetina koraka, sa pogledom na čuveni Karlov most. Omiljeni beli „pectokec“, košulja preko pantalona, starke, parfem, sve je na Ozrenu bilo, kako je voleo da kaže „urbano skockano“, još samo da se Julija pojavi, pa pravac – Dorćol, kod Nemanje na proslavu.
– Super je Julija, videćeš – reče Ozren Bori – kul je lik skroz, naš fazon riba…
– E tebra, slušaj – prekinu ga Bora, usput pojačavajući muziku – imam samo nešto da ti kažem: ako je dobra riba, poljubiću je u ruku, kavaljerski, a ako je krš, samo ću joj pružiti ruku da se pozdravimo, je l’ važi?
– Ajde, može, mentolu, al’ lud si, kapiraš – osmehnu se Ozren, mašući rukama i lupajući virtuelne, „air“ bubnjeve na mestu suvozača.
Kiša je, međutim, već krenula da pada, i u roku od nepunih pet minuta, kiša se pretvorila u pljusak, a pljusak u potop koji je Ozrenu i Bori potpuno onemogućio da vide prst pred okom, što se kaže, uprkos naporu dotrajalih brisača da uklone slivanje vode sa šoferšajbne.
– Ovo je ludilo – reče Bora – daj da stanemo malo, evo ovde, ispod nadvožnjaka, ‘de bre po autoputu da idemo na slepo!
– Stvarno, podavićemo se, daj skreni ovde i upali sva četiri – složi se Ozren – ne vredi ovo nije normalno.
Auto je već gotovo plivao koliko je vode palo na tle, a da nesreća bude još veća, motor Golfa je krenuo da kašljuca i da se gasi.
– Au, jebote, riknuće mi auto – uspaniči se Bora – stani, daj ugasiću ga, još ćemo da ostanemo na autoputu…
Bilo je već dockan, međutim, kola su uveliko gubila znake života, a pljusak je nastavio da lije svom žestinom.
– I šta ćemo sad – upita Ozren, već pomislivši kako će Julija, na nekoj jebenoj pumpi u nepoznatom gradu, nasred auto-puta, bezuspešno čekati svog prijatelja iz Srbije.
– Brate, šta da ti kažem, jači si i teži od mene, ti guraj, a ja ću da pokušam da ga upalim – odgovori Bora – valjda će da krene.
Sa sve belim farmerkama i plitkim patikama, nemajući kud, Ozren izađe iz auta i krenu da gura pokislog Golfa, nadajući se čudu.
– Ajde, jače malo, guraj – ohrabrivao ga je Bora, sve okrećući ključ, pokušavajući da startuje kola.
Nakon stotinak metara, uz kišu, gmrljavinu i sevanje, na autoputu usred noći, Ozren je, usranih farmerki i potpuno mokre košulje od vode i pljuska, uspeo da pogura auto, dovoljno da podstakne mašinu koju je Bora „oživeo“ uz svesrdan napor – stiskajući, obrćući i gurajući naizmenično ključ, pedale za gas, kvačilo i menjač.
– Au, jebote – dahćući izgovori Ozren ulazeći u auto – upalismo ga, daj idemo više na tu pumpu, kasnimo.

***

Čuvena Zmaj pumpa na autoputu Beograd-Zagreb, obasjana dotrajalim neonkama, delovala je pusto, gotovo kao i čitava deonica puta od Novog Beograda do nje. Sankcije su još bile na snazi i samo su pojedinci redovno vozili automobile, jer je gorivo, kao i svih prethodnih godina podjednako, više bilo luksuz nego nasušna potreba ljudi.
– Ajmo unutra – reče Ozren – daj da kupimo neko pivo, nešto, iskuliramo malo ovde, evo autobus samo što nije došao – dodade on, gledajući na sat.
– Ajde, uzećemo nešto, taman i da se osušiš malo – uputi Bora ironičnu strelicu ka Ozrenu, jer je bilo više nego očigledno da je ovaj još bio mokar od akcijanja po kiši.
– Ma duvaj ga – odgovori Ozren uz smeh.
Njih dvojica sedeli su u kolima, vreme je prolazilo, imali su osećaj kao da su sati u pitanju, a od autobusa ni traga ni glasa.
Više puta su odlazili u prodavnicu na pumpi i donosili limenke piva i male flašice raznoraznog žestokog pića, kako kad: stomaklija, pelinkovac, rum, ređale su se ambalaže minijaturnih alkoholnih pića i konzerve od piva, podjednako. Sporo je prolazilo vreme, a autobus iz Praga i dalje se nije pojavljivao.
U jednom trenutku Bori je zazvonio mobilni telefon. U celom društvu, njihovoj ekipi iz kraja, samo su Ozren i on, maltene, imali tu novotariju, korisnu spravicu koja će svojom masovnom upotrebom tek kroz par godina pokoriti svet, i Srbiju, pride. Ozren, jer je, sticajem okolnosti, radio upravo u kompaniji koja se bavila mobilnom telefonijom, a Bora, stoga što je bio frik za tehniku, i želeo je, uprkos hroničnom kuburenju sa lovom, da ima sve što nove, moderne tehnologije nude. A i radio je u novinskoj kući, te se stalna komunikacija među članovima redakcije nekako podrazumevala.
– Halo? – javio se Bora – Bojana, ti si?
– E, ćao Boro – tihim, izmučenim glasom odgovori Bojana – molim te javi Nemanji da sam se porodila, ne mogu da ga dobijem, stalno mi izbacuje kad ga zovem kući, pa zato tebe zovem na mobilni…
– Ijaoooooo, živela snajka – kako su je zvali – nek je sa srećom, sad ćemo da ga zovemo da mu javimo – gotovo uglas su se prodrali Bora i Ozren – ćao čujemo se još!
Istog momenta su sa pumpe pozvali Nemanju, koji ih je jedva čuo, jer je iz stana dopirala glasna muzika.
– Alo, matori – radosno će Bora – čestitamo, postao si ćale!
– Marš bre u pizdu materinu! – čuo se Nemanja sa druge strane žice, već „načet“ – ne zajebavaj, bre – i spusti slušalicu.
– Koji mu je bre kurac – upitno će Bora pružajući Ozrenu telefon – ‘ladno mi je spustio slušalicu!? Ajde probaj ti, keve ti.
Učinivši tako, Ozren je pozvao Nemanju i radosno mu saopštio:
– Alo, bre, konju, čestitamo, postao si ćale!
– Ma marš i ti u kurac – izdra se Nemanja – čekam ovde već tri sata da me pozove žena, bar da znam šta se događa – i još uvek ništa!
Podrazumevala se spuštena slušalica i ovoga puta.
– Al’ je odlepio – reče Ozren – ne vredi, misli da ga zajebavamo.
– Nema veze, pusti ga, vidiš da je u frci, a još je i cirke.
Bora je izašao iz kola i otišao u prodavnicu po još pića, a Ozren je oborio sedište; Kad već moramo da čekamo toliko – bar da brže prođe vreme i odremam malo – pomislio je.
– E, brate – ulazeći u auto reče Bora – nema više ništa tamo da se pije, reče mi prodavac: „Sve ste popili!“ – ima samo još neko vino u velikim flašama, sva piva i flašice smo skenjali već.
– Au, nemoguće – iznenadi se Ozren – pa šta ćemo sad?
– Ništa – slegnu Bora ramenima – daj da iskuliramo malo, kunt i to.
Nije prošlo deset minuta, a ponovo je zazvonio telefon. Bora se javio i, kroz smeh, krene da viče u slušalicu:
– Pa je l’ smo ti rekli, mamu ti jebem, postao si ćale! Zvala nas je Bojana, ali ne vredi, napuši nas ti – reče Bora i okrenu se Ozrenu – vidi ga Nemanja, ludak, javlja nam da je dobio sina!
Ozren se takođe prodrao u slušalicu:
– Alo, ludače, mi ti javljamo, a ti nas odjeb’o! Nek je sa srećom, batice, dolazimo čim pokupimo Juliju, evo nas još čekamo na pumpi ovde ko mentoli!
Čim je Ozren prekinuo vezu, Bora ga, ozbiljnog pogleda, upita:
– Je li brate, kako se zove ona firma, prevoznik kojim Julija treba da dođe iz Praga?
– Ne znam, tebra „Euro..“, tako nešto, znam da ima Evropa u nazivu taj bus kojim dolazi – odgovori Ozren – što pitaš?
– Pa, evo, upravo je prošao taj autobus, Eurolines pisalo, sad dok si pričao telefonom, bez zaustavljanja, samo je proleteo…
– Ne seri!? Daj bre, pali auto, jurimo, kreći za njim, čoveče!
Ozren usplahireno vrati sedište „u normalu“, i njih dvojica krenuše u pravu poteru za autobusom.
– Eno ga brate, stiži ga – vikao je Ozren – prestigni ga, sad ću da ga zaustavim!
Na autoputu se događala prava filmska jurnjava – Borin Golf u tili čas se našao ispred autobusa, u najbržoj, levoj traci, a Ozren je izašao gotovo do pojasa kroz otvoren prozor i, mašući rukom, signalizirao vozaču autobusa da zaustavi vozilo.
– Stani, stani – vikao je Ozren – gestikulirajući vozaču autobusa da ukoči i zaustavi se – stani bre, stoj! – mahao je. Malo je falilo da ispadne iz kola.
U pola četiri noću, ujutru takoreći, u mrklom mraku Beograda, autobus Eurolines stao je na sred autoputa. Ozren je istrčao iz kola, pojurivši ka busu kojeg su proganjali unazad bar dva kilometra.
Uleteo je, zadihan, kroz prednja vrata i pred zabezeknutim i uplašenim putnicima, obratio se, uperenog prsta, vozaču:
– Praha? Prag, Češka, razumeš?
Unezvereni vozač samo je uspeo da kratko odmahne glavom i naočigled putnika, jedva izusti:
– No, no… Budapest…
– Ma idi bre u kurac, vozi to sranje – odmahnuo je Ozren i napustio vozilo, uz poneke uzdahe olakšanja zatečenih putnika. Bora ga je, sa upaljena sva četiri žmigavca, čekao u kolima na autoputu i čuvši odgovor, reče rezignirano:
– Šta bi? Nije? Ništa, palimo nazad, brzo na pumpu.

* * *

Dugo očekivani plavo-beli autobus, upaljenog desnog žmigavca, najzad je uplovio u svoju neformalnu novobeogradsku stanicu. Već uveliko razbuđeni usled prave potere za autobuskim “blizancem” iz Pešte, Ozren i Bora izašli su iz kola da dočekaju gošću iz Češke.
– Koliko je samo nisam video – pomisli Ozren, u trenutku kada se na prednjim vratima busa pojavio njemu dobro poznati lik.
Julija, ova vitka i nežna devojka plavih očiju i svetle puti, crta lica toliko neuobičajenih za Balkan, razvukla je širok, blistavi osmeh kada je ugledala Ozrena na pumpi pored belog auta.
– Ti više nisi skroz plava – nasmejao se Ozren, uvidevši da je Julija malo potamnela svoju boju kose, koja je sada imala smeđi odsjaj.
– Čekali jsme tři hodiny na hranici – smejući se odgovori Julija – dobro je da nisam osedela od tolikog stajanja u mestu.
Ozren se okrenuo ka Bori:
– Ovo je Julija – reče mu – a ovo je Bora, moj drugar – i okrenu se nazad ka gošći iz Praga.
U trenutku, Ozren je osetio blagu nelagodnost, setivši se Borinog “upozorenja” još na samom dolasku, kada je rekao kako će pristupiti samom činu upoznavanja.
Uputivši naklon ka Juliji, Bora je, poput nekakvog džentlmena iz prošlosti, samo poljubio Julijinu ruku. Sve je kako treba, odahnu Ozren.
– Idemo, brzo krećemo – reče – još ne idemo kući, idemo na žurku!
– U četiri ujutru? – iznenadi se Julija – zar nije malo kasno?
– Ej, ne brini – umeša se Bora – upravo noćas, naš drugar Nemanja postao je otac, idemo da proslavimo kako valja!
Seli su u kola i krenuli put Dorćola.

***

Čim su izašli iz lifta, u hodniku na spratu dočekao ih je Nemanja, pomalo blesavog, alkoholisanog pogleda – njišući se više nego što je hodao – i šireći ruke ka svojim prijateljima.
Poput divljih zveri, Ozren i Bora, prosto su se bacili na njega, cepajući mu majicu na očigled zabezeknute Julije.
– Aaaaaaa, matori čestitamoooo, boli te paja, sad si postao ćale – urlali su u hodniku dvojica pridošlica.
Sakupljajući froncle koje su nekad bile pamučna majica, Nemanja, ugledavši Juliju, samo kratko reče:
– Dobro došla, izvini tako je to kod nas, pusti ove budale, izvoli, uđi – rukom pokazujući svoja ulazna vrata – Ozrene, je l’ me razume, je l’ treba na engleskom, nešto kao, da pričam?
– Ma opušteno brate, tu sam ja, lažni prevodilac, a ona ionako sve razume, ne sekiraj se.
Au, kakva noć – pomisli Ozren zatvarajući vrata od Nemanjinog stana – ko će sutra ovakav na posao?

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s