Olimpijski (ne)uspeh: Da ili ne?

Završile su se i jubilarne XXX moderne Olimpijske igre u Londonu. Fešta koja jednom u četiri godine „prilepi“ uz TV ekrane milijarde ljudi širom sveta bila je – nakon izbornih i postizbornih turbulencija – glavna letnja tema i u Srbiji, a većina građana ove zemlje još uvek sa nedoumicom analizira da li je srpski sport mogao više, bolje ili uspešnije da prođe u ovom über nadmetanju sportista sa svih meridijana. U konkurenciji više od deset hiljada takmičara u 29 sportova, kada je konačno podvučena crta, naš olimpijski bilans su četiri osvojena olimpijska odličja, po jedna zlatna i srebrna, kao i dve bronzane medalje. Po ovom kriterijumu, Srbija deli 42. mesto sa reprezentacijama Argentine i Slovenije, čiji je bilans medalja identičan našem.

Činjenica je, međutim, da je javnost očekivala više. Tradicionalno – a da li s pravom, ili ne, druga je već priča – sebe smatramo sportskom nacijom, koja je u mnogim kolektivnim ili individualnim sportovima nebrojeno puta dokazivala da pripada samom vrhu evropskog, pa i svetskog sporta.

Srpsko učešće na Olimpijadi u Londonu trebalo je samo da učvrsti ovu generacijama stvaranu sliku o maloj naciji koja na borilištima, makar to bio i samo sport, može da pomrsi račune velikim silama i ispred nosa im “preotme” dragocena odličja. Tome je išla u prilog i atmosfera koja je stvarana pred put u London, kada je predsednik OKS Vlade Divac, inače i sâm nekadašnji proslavljeni reprezentativac, govorio o 10 realnih šansi Srbije za medalje. Državne fanfare i mediji zdušno su ispratili odlazak veoma brojnog olimpijskog tima na OI, od čak 204 člana, dok su oči javnosti bile uprte u 115 srpskih olimpijaca koji su trebali da se takmiče u 15 sportova.

Medalje su već bile viđene u tenisu, odbojci, vaterpolu, streljaštvu i pojedinim borilačkim veštinama. Uzdali smo se i u rukometaše, kad već u nekim drugim kolektivnim sportovima, poput košarke ili fudbala, nismo uspeli ni da se plasiramo na Olimpijske igre.

Da li su mogli više: Srpski olimpijci na svečanom otvaranju OI

Nakon svečanog otvaranja i defilea srpskih sportista, koje je predvodio “barjaktar” Novak Đoković, stvari su krenule neočekivanim tokom. Jedan po jedan napuštali su bojišta srpski sportisti, mnogi čak i u ranim fazama takmičenja. Ispalo je, na kraju, da četiri medalje sa Olimpijskih igara nije toliko ni loš rezultat, kako je moglo da se završi.

Nije, međutim, ovo mesto na kome će se u detalje analizirati srpski (ne)uspeh na Olimpijadi u Londonu. To nek rade stručnjaci i oni kojima je to posao, od države, preko resornog ministarstva, Olimpijskog komiteta, brojnih saveza i sportskih funkcionera. Uprkos nekim objektivnim neuspesima – možda je tenis, recimo, najočigledniji primer  – ne delim mišljenje da je ukupan skor srpskog olimpijskog sporta – neuspeh. Biti 42. u konkurenciji svih, nije nimalo uspeh za potcenjivanje. Naprotiv. Jer, budimo iskreni, da li u Srbiji postoji još neka društvena oblast, izuzev sporta, gde bismo mogli da se podičimo da smo u prvih pedeset zemalja na svetu?

Svi relevantni izveštaji i brojna istraživanja govore upravo suprotno. A to je da se Srbija po mnogim kriterijumima nalazi na samom dnu lestvice, odnosno da smo među najlošijima na svetu.

Možemo redom da navodimo ovakve primere. Prema objavljenim rezultatima iz izveštaja Svetskog ekonomskog foruma (The Global Competitiveness Report 2011-2012) o konkurentnosti 142 zemlje u svetu, Srbija zauzima 95. mesto. Razvijenost institucija u Srbiji je na nivou afričkih zemalja, tj. zauzimamo mesto na dnu liste, na čak 120. mestu. Po dostupnosti novih tehnologija takođe smo na neslavnom 123. mestu. Profesionalno upravljanje u Srbiji je ocenjeno takođe kao veoma loše, a naša država je na 133. mestu. Samo osam mesta više ocenjena je po kriterijumu inovativnosti u privređivanju.

Prema izveštaju „Doing business 2011“ Svetske banke, po izdavanju građevinskih dozvola, Srbija zauzima 176. mesto, a gledano samo u području 22 zemlje jugoistočne Evrope – na pretposlednjem smo mestu. Kada je u pitanju korupcija, na listi Transparensi internešnela prošlu godinu završili smo na 86. mestu od 178 zemalja.

Prema pokazateljima Svetskog ekonomskog foruma, mi smo na 128. mestu od 142 zemlje kad je u pitanju železnička infrastruktura, 131. smo po kvalitetu puteva, 128. po nezavisnosti sudstva. Srbija je na 102. mestu od 139 zemalja po efikasnosti tržišta rada. Na listi zemalja sa dobrim uslovima za poslovanje, koju tradicionalno pravi američki časopis „Forbs”, nalazimo se tek na 93. mestu. Od nas su bolje sve bivše republike SFRJ.

Srbija je po mnogim parametrima zemlja trećeg sveta, a u nekim oblastima smo i neslavni rekorderi. Po uticaju monopola i oligopola na tržište, naša država drži neslavno peto mesto u svetu. Treća smo zemlja u svetu po odlivu mozgova, odnosno iz koje najviše odlazi stručnog i obrazovanog kadra. Srbija, takođe, ima više od milion nepismenih, što je podloga za ostale poražavajuće činjenice, kao na primer da Beogradski univerzitet nije uspeo da izbori za mesto među prvih 500 najboljih fakulteta u svetu na tzv. Šangajskoj listi.

Srbija je među poslednjim zemljama u Evropi po zaštiti autorskih prava, sa stopom piraterije od 74 odsto. Prosečna stopa piraterije u Evropskoj uniji je 35 odsto, a od Srbije veću stopu u regionu imaju samo Albanija i Makedonija. Po primeni propisa, u oblasti zaštite intelektualne svojine, na neslavnom smo 111. mestu u svetu.

I tako dalje.

Šta nam to govori o našem učešću na Olimpijskim igrama? O Srbiji, skoro ništa, o sportistima skoro sve. Ne može se slučajno otići na Olimpijadu. To je u najvećoj meri zasluga isključivo tih talentovanih momaka i devojaka, ili njihovih porodica i trenera. O nekakvom ambijentu, profesionalnom, trenažnom, finansijskom itd. kojima bi državni organi ili sportski savezi u Srbiji trebali da olakšaju srpskim sportistima put do medalja, ne može biti ni reči. Jer i sport je samo ogledalo društva. Dovoljno je pogledati kakvo je stanje u srpskom fudbalu. Na kom je mestu u Evropi, recimo, domaća liga?

Da li smo kao društvo zaslužili neku od ovih: Olimpijske medalje

Problem je, takođe, što se, umesto hlebom, društvo već decenijama „hrani” uspehom nekakvog srpskog sporta. Navikli smo da euforično, van svake mere, slavimo uspehe naših sportista, dok sa istom žestinom, već godinama unazad, skloni smo da kritikujemo i osporavamo njihove eventualne neuspehe. Možda bi zaista trebalo razmisliti o zaključavanju balkona Skupštine grada, jednom za svagda, i prestati sa „tradicionalnim” likovanjem na dočeku sportista. Sami sebi činimo medveđu uslugu. I zaboravljamo nešto mnogo bitnije: kakvo je, zapravo naše – moje, tvoje! – mesto u društvu? I tako već decenijama, na našu žalost.

Sportisti neka se i dalje trude i vredno rade. A Srbiji neka su na čast.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s