Đurđevdanski zaplet – vidovdanski preokret

Kolo (političke) sreće se okreće. Srbija se, uspavana pedesetodnevnim stranačkim pregovorima i kombinatorikama, naglo, kao nakon nemirnog sna, probudila i ubrzano osvestila, saznavši naizgled iznenađujući epilog đurđevdanskih opštih izbora: socijalisti, predvođeni mandatarom Ivicom Dačićem, zajedno sa naprednjacima i Dinkićevim URS-om, formiraće novu Vladu Republike Srbije.

Pre samo petnaestak dana izgledalo je da će nova vlada sa starim partnerima iz prethodnog mandata biti brzo formirana, ali u politici, kao i u životu, sve je moguće. U mnogo čemu promenile su se okolnosti, a posebno nakon drugog kruga predsedničkih izbora, značajno se promenio i odnos snaga u nekadašnjoj vladajućoj koaliciji, što nije moglo da ostane bez posledica.

Dobijen mandat za sastav vlade: Ivica Dačić kod predsednika Nikolića

I evo, nova republička vlada samo što nije formirana. Biće manja, kažu. Povratak u ‘90-te? Avet crveno-crne koalicije opet se nadvija nad građanima Srbije? Ma kakvi, budite bez brige, to nas plaše samo žilavi pipci marketinško-medijske mašinerije poraženog političko-finansijsko-tajkunskog bloka. Ovo što se u prethodnih nekoliko dana naziva „salto mortale politikom“ je, dakle, samo logičan završetak jedne neslavne epizode u modernoj srpskoj istoriji, gde su se oni koji sebe nazivaju “stožernom” demokratskom opcijom svih ovih godina lažno predstavljali kao ekipa kadra i sposobna da ovu osiromašenu “zemlju na brdovitom Balkanu” vrati na put normalnosti i kakvog-takvog prosperiteta.

Zbog toga je i bio red da, nakon izgubljenih parlamentarnih i predsedničkih izbora, Demokratska stranka, kao najodgovornija za katastrofalno stanje u kome se nalazi srpsko društvo, ode da greje opozicione klupe i započne proces sopstvenog unutrašnjeg pročišćenja.

ISTORIJA SE PONAVLJA: Nije, međutim, ovo prvi takav slučaj da se na srpskoj političkoj sceni dogodi iznenadni i neočekivani „kopernikanski obrt“. U Srbiji se, tradicionalno, partijske „ideologije“ i programi gotovo uvek ostave po strani i preko noći zaborave, kada se nađu oči-u-oči sa opipljivim interesima političke trgovine. Otuda u narodu i nakon više od dve decenije od uvođenja višestranačja, vlada uverenje da u srpskoj politici „svako može sa svakim“.

Setite se da je još 1997. godine, nakon izbora, već bila viđena koalicija SPS i SPO, a onda je Srbija, gotovo preko noći, dobila vladu Marjanović-Šešelj, „originalnu“ crveno-crnu koaliciju. A primera ima još. I nakon demokratskih promena, i završenih izbora 2003. očekivalo se da će koaliciju formirati DSS-DS-G17. A onda je, iznenada, Koštunica postigao dil sa Dačićem i formirao manjinsku vladu.

Šta tek reći o čuvenoj postizbornoj kombinatorici iz maja 2007. kada je na samo dvadesetak minuta pre isteka ustavnog roka, formirana Vlada Srbije koju su činile DS, DSS-NS i G17. Onda kada je sadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, iznenadnim manevrom DSS-a i radikala, bio tri dana i predsednik Narodne skupštine. U tom momentu, smatralo se da je sasvim realna opcija da vladu formiraju DSS-NS-SRS.

Česti preokreti: Ministarske fotelje navikle na svakojake kombinacije

Gotovo preslikana situacija sa ovom sadašnjom – nakon obelodanjene odluke da Dačić prekine pregovore sa DS-om i napravi koaliciju sa naprednjacima i URS – dogodila se i pre četiri godine, kada su u maju 2008, nakon parlamentarnih izbora, dogovoreni principi o formiranju zajedničke vlade narodnjaka (DSS-NS), tada jedinstvenih radikala i koalicije oko socijalista. U Beogradu je ova nesuđena koalicija čak napravila i potpisala sporazum o formiranju gradske vlasti. I? Sve se, odjednom, promenilo, a socijalisti su, uprkos Dačićevoj izjavi uoči tih izbora da su „novinski napisi o sporazumu SPS-a, DS-a i LDP-a, naučna fantastika, jer SPS nikada ne može biti u koaliciji sa strankama koje vode antidržavnu i antinacionalnu politiku”, u pet do dvanaest, pritisnuti spolja, napravili vladu i uspostavili koalicionu vlast na svim nivoima – republičkom, pokrajinskom i lokalnom – sa Demokratskom strankom.

NEIZVESNA BUDUĆNOST:  Ovakvim raspletom situacije i formiranjem vlade SNS-SPS-URS potvrđeno je, zapravo, ono što su pojedini analitičari govorili neposredno posle đurđevdanskih izbora – da je Ivica Dačić njihov prvi i pravi pobednik. I sâm budući mandatar, neposredno nakon prvih rezultata izbora, slavodobitno je („Ne znam ko će biti predsednik, ali znam ko će biti premijer“) nagovestio kako će se stvari odvijati u narednom periodu.

Nakon što je predsednik Srbije Tomislav Nikolić poverio mandat za sastav vlade predsedniku SPS-a, romantičarski ustvrdivši pritom da se od buduće vlade očekuje da naciji „vrati ponos koji je nekada imala“, jer je Srbija pokazala da „želi promene“ i priželjkuje „vlast koja nije otuđena od nje“, sve oči bile su uprte u Ivicu Dačića, koji je, izgleda, jako dobro shvatio „poruku naroda“. A ona glasi: obezbedite nam bolji standard, zaposlite naciju kako znate i umete; vratite nam nadu i dostojanstvo, jer dalje, ovako, nema(mo) kud.

Izašavši pred novinare ispred Andrićevog venca posle sastanka sa predsednikom Srbije, budući premijer pokušao je da odagna strahove jednog dela javnosti rekavši da „nema povratka u devedesete“, i da je razgovarao sa svima u zemlji i svetu, i da od ni od koga nije dobio „nijedan razlog“ da ne formira vladu sa SNS. „Meni nije cilj vlast po svaku cenu, meni je cilj da uradim nešto za Srbiju“, rekao je Ivica Dačić, naglasivši da će prioriteti buduće vlade biti podjednako nastavak evropskog puta Srbije, ali i zaštita srpskih državnih i nacionalnih interesa.

I „mlađi“ partner u budućoj koaliciji, kako se čini večiti i neuništivi Mlađan Dinkić – čiju karijeru je jedan ovdašnji novinar duhovito nazvao političkim „paranormalnim fenomenom“ – izjavio je da je „Srbija je na ivici bankrota“ i da „nikoga u Evropi ne interesuje ko je u vladi, već kako vlada radi“. Interesantno je, mora se priznati, da nije našao za shodno da spomene svoju odgovornost za katastrofalno stanje u ekonomiji, tokom svih ovih trinaest godina koliko je, na različitim državnim funkcijama, bio neposredno zadužen za privredne i finansijske procese u zemlji. I opet će nagomilane probleme u ovim oblastima, morati da rešavaju upravo resori na koje Dinkićev URS pretenduje, a to su ministarstva ekonomije i finansija. Zanimljivo, nema šta.

TRAGEDIJA JEDNE EKONOMIJE:  Da je stanje više nego alarmantno pokazuju i zvanični statistički podaci. Javni dug Srbije je na kraju prvog tromesečja 2012. godine iznosio 14,6 milijardi evra ili 51,5% BDP-a, objavila je Narodna banka Srbije, dok je, prema istom izvoru, ukupan spoljni dug Republike Srbije na kraju marta 2012. godine iznosio 24,1 milijardu evra. Učešće spoljnog duga u procenjenom BDP-u, na kraju prvog tromesečja 2012. iznosilo je 77,6%  što je tik ispod nivoa visoke zaduženosti od 80%, prema kriterijumu Svetske banke. Pojedini ekonomisti smatraju da su čak i ovakvi sumorni pokazatelji, dodatno frizirani, dakle ulepšavani, jer oficijelni statističari zbog primenjene metodologije obračuna veštački povećavaju bruto domaći proizvod, odnosno snižavaju dinarski iznos spoljnog duga.

Život u Srbiji: Nezaposlenost i siromaštvo nerešivi problemi?

Isto važi i za rak-ranu domaće privrede, ogromnoj nezaposlenosti, koja prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u aprilu 2012. iznosi 25,5%. Međutim, prema proračunima pojedinih istraživača ekonomskih prilika, broj lica koja traže zaposlenje krajem aprila ove godine dostigao je čak 876.310 hiljada, što će reći da je stopa nezaposlenosti prešla 30,6%, što je najviša stopa među zemljama Evrope! (Poređenja radi, na kraju 2008. kada je izbila svetska ekonomska kriza i kada se nova vlada prihvatila upravljačkog kormila, stopa nezaposlenosti u Srbiji iznosila je nepunih 15%)

Nedavno objavljeni podaci evropskog statističkog zavoda Eurostat o bruto domaćem proizvodu po stanovniku pokazali su da su građani Srbije prošle godine imali čak tri puta niži standard od proseka EU, a domaći izvori navode još jedan katastrofalan podatak – da se u ovom trenutku u Srbiji isplaćuje više penzija nego plata, jer se, prema poslednjim ekonomskim analizama, novac za isplatu 100 penzija „zarađuje“ od samo 97 radnika, čime je konačno pređena dugo najavljivana „crvena linija“.

Nisu pomogle ni zvanične statistike. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u Srbiji je u februaru bilo 1.730.530 zaposlenih građana, dok u Fondu PIO kažu da je u istom mesecu isplaćeno čak 1.687.921 penzija. To bi značilo da su, u idealnim uslovima, za 100 penzionera radila 102,5 radnika. Međutim, čini se da je i po zvaničnim pokazateljima pređena ona „crvena linija“, pošto u februaru još oko 100.000 radnika nije primilo platu, što znači da je odnos „zaposleni-penzioneri“ još nepovoljniji.

Srbija se tokom poslednjih nekoliko godina zadužuje po sve višim i nepovoljnijim kamatnim stopama, dok privredni rast stagnira ili čak opada. Najgore je, međutim, što zajmovi koji se uzimaju služe za tekuću potrošnju i krpljenje rupa u budžetu. Sav taj novac jednom će morati da se vrati i pitanje je, kada dođe vreme za naplatu, gde će se (i odakle) pronaći sredstva. Nadamo se makar da neće, budzašto, biti prodavani EPS ili Telekom Srbije, na primer.

„IZNENAĐEN I UVREĐEN“: U danu kada je Srbija dobila novog mandatara, Boris Tadić, nesuđeni premijer, obreo se u Novom Sadu na obeležavanju vidovdanske slave svog, takođe nesuđenog, koalicionog partnera, SPO. I kao da se još uvek nalazi na pozicijama vlasti, Boris Tadić je izjavio kako „nije vreme za velike govore, već za velika dela“ i nastavio da govori o potrebi „angažovanja svih državnih i nacionalnih potencijala“ kako bi se ta velika dela i ostvarila, dodavši, po inerciji, da je „najveći zadatak“ uvesti Srbiju u Evropsku uniju.

Na pitanje, šta je, po njegovom mišljenju, dovelo do kraha pregovora sa socijalistima, bivši predsednik Srbije rekao je da „nema nikakve dileme da Demokratska stranka nema nikakvu odgovornost za to što vlada nije formirana svih prethodnih dana. Sada je više nego očito šta je bio problem“.

Ova defanzivna izjava predsednika DS, donekle se kosi sa analizom njegovog partijskog saborca, gradonačelnika Inđije i člana Glavnog odbora DS, Gorana Ješića, koji je svega nekoliko dana pre formiranja nove parlamentarne većine rekao da „ovo sada što se dešava, odugovlačenje oko formiranja vlade, jeste jedna doza neodgovornosti. Ne znam kako teku pregovori oko vlade, ali ta inicijativa mora da bude na strani Demokratske stranke“, dodavši kako misli da „smo mi tu inicijativu izgubili posle prvog kruga izbora, pa posle predsedničkih izbora i mislim da je ta odgovornost na našoj strani“.

Budući prvaci opozicije: Boris Tadić i Vuk Drašković

Boris Tadić, koji je na slavi partije Vuka Draškovića otkrio šta je to što je „očito“ bio problem oko pregovora o vladi, rekao je kako „Dačić ne bi dobio mesto premijera i da je tražio, jer DS ne bi pristao da SPS-u da premijera, jer ne postoji uverenje da bi ta stranka dovoljno dobro upravljala državnim sistemom i vladom u ovom trenutku“. Čitaocu ovih redova ostaje nejasno, međutim, kako to da bi ta stranka, SPS, da je kojim slučajem ostala u koaliciji sa DS-om, „dovoljno dobro upravljala“ svojim resorima u vladi, pošto je očigledno da su se u prethodnom periodu, i sve donedavno, radovali plodovima svog „strateškog partnerstva“?

„Zaslužuju šansu, ali videćemo kakav će biti rezultat“, rekao je Tadić prisutnim novinarima, izrazivši nadu da buduća vlada neće ići „ispod standarda koji su postignuti prethodnih godina“. Je l’ se to o premijeru Mirku Cvetkoviću i vladi koju je „vodio“, zbilja može reći da je postavila nekakve „standarde“, ili je to rečeno više u prazničnom, slavskom raspoloženju, ostalo je nedorečeno.

Uostalom, nejasno je i kakva će biti politička budućnost bivšeg predsednika Srbije, pošto nije našao za shodno da odgovori na pitanje o tome da li će, nakon svega, podneti ostavku na mesto predsednika DS.

Prisutne je sigurno obradovalo „pesničko raspoloženje“ domaćina slave, večitog predsednika SPO, Vuka Draškovića, koji je obraćajući se lideru DS („Moj Borise“) rekao da se sada vidi „ko je vjera, a ko nevjera“, ne zaboravivši na kraju da svoje izlaganje začini jednim dramatičnim krešendom, jer navodno „danas oseća strah“ pošto u novoj vladi „glavnu reč imaju partije za čije je vreme Srbija bila zemlja državnog terorizma“.

O ČEMU SE RADI: Suština cele priče oko razloga zbog čega su baš naprednjaci velikodušno mogli da ponude Dačiću mesto premijera leži u tome da je njihov lider, Tomislav Nikolić, na neki način „namirio“ svoju ambiciju i postao šef države, što svakako nije slučaj sa Tadićem. Srpskoj naprednoj stranci je bilo stalo da nakon čitave decenije (ako računamo i na prethodni „staž“ u radikalima) ponovo uđu u vlast i pokušaju da se dokažu kao proevropska, reformisana stranka i naprave koaliciju sa čovekom koji je objektivno preuzeo najveći rizik, a to je Ivica Dačić. Kako je prokomentarisao jedan ovdašnji analitičar, on će iz ove priče „izaći kao pukovnik ili pokojnik“ budući da će, sa mesta predsednika vlade, biti smatran najodgovornijim za (ne)uspehe svog kabineta.

Činjenica je, takođe, da će se nova vlada naći pod uveličavajućim staklom domaće, ali i strane javnosti i njihovih faktora odlučivanja, a iz Brisela, Vašingtona i sa Zapada biće svakako nastavljeni pritisci, pre svega povodom Kosova. Sva je prilika da evropske integracije neće biti ugrožene – sem u slučaju pritisaka spolja da se izbrišu „crvene linije“ Srbije oko svoje južne pokrajine – jer se sve stranke formalno zalažu za EU. Ostaje nada, međutim, da će država u narednom periodu više poštovati svoje ekonomske, nacionalne i spoljno-političke interese nego što je to do sada bio slučaj.

Na unutrašnjem planu, građani će zahtevati brze i opipljive rezultate u pogledu oporavka ekonomske situacije, nastavak borbe protiv kriminala i korupcije, reformisanje „reformisanog“ pravosuđa i medijske scene, kao i raskid sa partokratskim upravljanjem državnim resursima. Od ostalih „vrućih krompira“ i anomalija u društvu koje je neophodno odlučno i sistemski rešavati, buduća vlada moraće da pronađe način kako da zavede red u javnim preduzećima, da pokrene sveobuhvatne reforme u prosveti i zdravstvu, da na razumnu meri smanji nabujali državni aparat i otpusti veliki broj partijskih činovnika bez realnih zaduženja i, na kraju, izbalansira neodrživo stanje u penzionom fondu. Veliko je pitanje i kako će izgledati funkcionisanje čitave državne uprave, ukoliko na republičkom nivou bude jedna vlast, u pokrajini druga, a u Beogradu nekakva treća koalicija.

Aktivnosti i početni efekti buduće vlade biće vidljivi već posle prvih sto dana njenog mandata, a do tada, vredelo bi se uzdržati od pukih kritika i ostaviti novom kabinetu vremena da se konsoliduje i počne da radi. Ostaje bojazan da će pojedini, već oprobani, a neuspešni ministri nastaviti po starom, ali ukoliko se uspostave nova pravila igre, i jasno definišu prioriteti u radu, ukupni rezultati budućeg kabineta u Nemanjinoj 11 ne moraju biti nužno loši, naprotiv.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s