Spinovanje Made in Serbia: Kako izborni brodolom pretvoriti u postizborni bingo?

Zamislite na trenutak da ste stranac koji je u Srbiju doputovao kao turista, recimo, na produženi vikend. Ne pratite situaciju u ovoj zemlji, nikada niste čuli ni za jednog političara iz Srbije, ali otvorite novine i pročitate vest koja, otprilike, glasi ovako: „Političar taj-i-taj koji je izgubio na predsedničkim i parlamentarnim izborima, spreman je da stane na čelo vlade i oformi svoj kabinet“. Zvuči nelogično, zar ne? Contradictio in adjecto, što bi rekla stara latinska izreka.

U zemlji Srbiji, međutim, čuda su moguća. Uz snažnu i orkestriranu medijsku kampanju, kodnog naziva „Borise, budi premijer“, bivši predsednik republike, uprkos dvostrukom porazu na nedavno održanim opštim izborima, sprema se užurbano da preuzme fotelju predsednika vlade.

I zaista, u roku od samo sedam dana od njegovog odlučnog i decidiranog stava kako „sigurno“ neće biti premijer, Boris Tadić, naizgled teške volje (On kao neće, a oni ga kao nagovaraju!), prihvatio je molbe i vapaj svojih saradnika, stranke, sadašnjih i budućih koalicionih partnera, profesora univerziteta, sportista, estrade, kao i udruženih medijsko-analitičarskih spin-majstora, koji su tražili od njega da „preuzme odgovornost“ i spase, navodno, Srbiju od daljeg propadanja.

VLADA OKRNJENOG LEGITIMITETA: Ovde se opravdano postavlja pitanje da li će se takva vlada, uprkos većini o koju će se formalno opirati u Skupštini Srbije, suočiti sa problemom legitimiteta? Činjenica je da je posebno drugi krug predsedničkih izbora bio svojevrstan referendum o Borisu Tadiću i njegovoj politici, koja je, nakon iskazane volje građana, doživela očigledan poraz. Nema, dakle, te spinovane logike koja može da opovrgne očiglednu istinu. A to je da se nezadovoljna, umorna, razočarana i ponižena Srbija umorila od Borisove vladavine, poslavši ga (naizgled) u političku penziju.

Dva lica stvarnosti: Boris Tadić uzdrman nakon poraza…

Od 2008. do danas, bivši predsednik Srbije imao je nesputanu moć u vršenju svih ključnih političkih aktivnosti u društvu. Neformalno i mimo ustava, bio je i na čelu vlade – osim ukoliko se, kroz pedeset godina, nakon otvaranja arhiva, ne utvrdi da je Mirko Cvetković stvarno bio to što mu je pisalo na vizit karti – i kontrolisao je ukupne društveno-političke i finansijske tokove na svim nivoima vlasti: republičkom, pokrajinskom, regionalnom i lokalnom.

Bilans takvog upravljanja zemljom katastrofalan je, uprkos želji da se za sve okrivi „svetska ekonomska kriza“. I, zaista, ko normalan može da pomisli kako će, odjednom, ista ekipa koja je vodila ovu zemlju u prethodnom periodu, sada sve to da popravi?

Ex-predsednik Tadić u svom prvom intervjuu od kada je obznanio da će prihvatiti mandat za sastav kabineta, poručuje kako „najvažniji zadatak vlade mora biti borba protiv nezaposlenosti i siromaštva, i rat protiv korupcije i kriminala. Cilj vlade je da do kraja mandata obezbedi bolji životni standard građana i reformiše državne institucije u skladu sa evropskim standardima“. Baš lepo, ali zdrava logika može da se zapita zbog čega ova pitanja nisu bila rešavana u prethodne četiri godine, jel’ možda zato što Tadić nije bio premijer, ili grešim?

Nakon izgubljenih 400.000 radnih mesta, sa urušenim institucijama, endemskom korupcijom i kvazireformisanim pravosuđem, čemu Srbija može da se nada ukoliko u vladi i na drugim važnim državnim funkcijama budu sedeli isti oni đelići, krkobabići, dačići, šutanovci, dulići, jovanovići, dinkići i drugi koji su, kako je to duhovito rekao jedan političar iz vlasti, „ursali“ svega čega su se dotakli. O njihovim “rezultatima” možda najbolje svedoči podatak da u Srbiji danas ima više penzionera nego (formalno) zaposlenih sa redovnim primanjima, što je verovatno jedinstven slučaj u Evropi.

Dalje u razgovoru, Boris Tadić kaže kako se „resori ne smeju deliti kao feudi, vlada ne sme da bude stranački ratni plen posle izbora. Mora da postoji premreženost i podela odgovornosti među ministarstvima i strankama u vlasti. Ne podela sektora, već zajedničke odgovornosti. To važi za javna preduzeća, za ceo javni sektor”. Ovde se u potpunosti slažem sa budućim premijerom, međutim, kako to da je Srbija izmrcvarena, hirurški podeljena po stranačkom principu, opelješena i osiromašena upravo zahvaljujući tome što  su se stranka na čijem je čelu i njegovi koalicioni partneri ophodili prema državi i državnom novcu kao da im je dedovina?

KAD POSTANEM PREMIJER, BIĆE ŠTEDNJE: A kada su u pitanju javne finansije, budući premijer Tadić najavljuje da “ćemo prvo sprovesti defanzivne mere, a to su uštede u budžetu. Pre svega, u diskrecionim rashodima, putovanjima, nepotrebnom korišćenju službenih automobila. Moramo da ukinemo svaki vid obesnog i bahatog ponašanja”.

Na pitanje novinara zašto to nije učinjeno u prethodnoj vladi, u kojoj je DS bila stožer, Tadić, mrtav ‘ladan, odgovara:

– Zato što nisam obavljao dužnost premijera. Davao sam sve od sebe na poslu predsednika Srbije, ali jednostavno je fizički bilo nemoguće da radim sve poslove u ovoj zemlji, uprkos tvrdnji nekih da to činim.

Eto, dakle, saznali smo, Mirko je kriv. On je bio i premijer i ministar finansija, a ne Boris, hvala lepo.

Ali, koliko god to ozlojeđenom narodu možda zvučalo kao melem na ljutu ranu, problem srpskih javnih finansija sigurno neće rešiti nekoliko oduzetih službenih automobila, ili smanjen broj putovanja pojedinih “obesnih i bahatih” činovnika, kako to tvrdi budući premijer. Javni dug Srbije trenutno je 50 odsto BDP i sva je prilika da će na kraju godine biti veći od 55 odsto bruto društvenog proizvoda, dok je zakonom i fiskalnim pravilima postavljen limit od 45 odsto BDP. A da ne govorimo o problemu nezaposlenosti i gotovo nikakvoj industrijskoj proizvodnji koja je, prema procenama pojedinih ekonomista, u Srbiji danas manja nego 1995. godine, u jeku sankcija.

…i razdragan nakon što je objavio da će biti premijer

Bivši predsednik Srbije Tadić bio je vrlo jasan i ranije, tokom kampanje, kada je decidirano odbacivao mogućnost kohabitacije, rekavši da „što se mene tiče, to ne dolazi u obzir, jer sam prošao jednom to iskustvo. To je apsolutno nemoguća situacija. Bio sam predsednik u vrlo delikatnom političkom procesu kada je vlada bila iz druge opcije i kada su u njoj bili Vojislav Koštunica, Mlađan Dinkić i Miroljub Labus, Velimir Ilić, Vuk Drašković. Ja više prolaziti kohabitaciju sa vladom neću“.

I, gle čuda, čini se da sada kada je izvesno da će biti premijer, od početnog stava kako u kohabitaciji ne vidi “nijednu prednost”, sada ipak pristaje, zato što “ne želimo da izbegnemo odgovornost i izneverimo poverenje građana, koji su u ogormnom broju glasali za nas i na ovim izborima”.

O tom “ogromnom broju” građana čije poverenje ne želi da “izneveri”, govore podaci da je  Boris Tadić 2008. osvojio 2.304.467 glasova, a na izborima 2012. samo 1.487.000 ili čak 817.467 glasova manje. Vredi se, takođe, podsetiti i da je koalicija koju je DS predvodio od 2008, dakle od prethodnih parlamentarnih izbora do danas, izgubila čak 727.000 glasova. Toliko o poverenju.

Čitava drama oko političke budućnosti Borisa Tadića i njegove stranke počela je, zapravo, dosta ranije, onda kada ni naručena, a frizirana istraživanja javnog mnjenja nisu mogla da prikriju činjenicu da se vladajućoj demokratskoj eliti, personifikovanoj u osobi bivšeg predsednika, sprema izborni debakl. Već tokom izborne kampanje upotrebljavana su sva oružja: pretnje, ucene, blaćenje protivnika i strogo kontrolisanje i usmeravanje medija.

RAT ILI MIR: Moglo bi se konstatovati da su izbori u Srbiji od samog početka bili na granici legitimnosti. Kako u pogledu uslova u kojima su održani (mediji, sudovi, “kontrolna tela” pod palicom vladajućih struktura), tako i sa stanovišta izbornog procesa. Dovoljno je setiti se “prenaduvanog” jedinstvenog biračkog spiska (u startu je bilo navodno 7.026.000 birača, od ukupno 7.120.666 stanovnika sa prošlogodišnjeg popisa), sumnjivih džakova sa biračkim listićima iz kontejnera, ili nezakonite registracije lažne vlaške stranke NOPO (koja je kao “manjinska” stranka dobila jedan mandat u skupštini) itd.

Možda najbolji primer arogancije, ali i straha vlasti od izbornog poraza, jeste i izjava potpredsednice DS-a Jelene Trivan koja je poručila da će građani na izborima „kreirati budućnost Srbije i da samo od njih zavisi hoće li odabrati one koji će zemlju gurnuti u rat, a njene građane u mobilizaciju, ili one koji će obezbediti mir, sigurnost i prosperitet.” Da li vam to liči na neka ranija vremena, devedesete, ako hoćete, baš one godine čijim povratkom nas je i Boris Tadić svih ovih godina plašio, ukoliko ne glasamo za njega?

Kada su videli da je đavo odneo šalu, između dva kruga predsedničkih izbora, kreatori srpske stvarnosti upregnuli su sve raspoložive resurse kako bi sprečili da njihov kandidat izgubi izbore. Njihova medijsko-marketinška mašinerija još većom silinom nastavila je da se bavi biografijom, diplomom i saradnicima protivkandidata Tomislava Nikolića, ubeđivali su nas da krađe glasova uopšte nije bilo, gde se posebno istakao ministar odbrane Šutanovac koji je izjavio da „on zna” da SNS sprema haos u zemlji, da želi da napravi farsu od izbora. „Kao što znam odakle su potekli lisitići, koji su predmet navodne izborne krađe, tako znam i da se sledeće nedelje spremaju da lome kutije, prave farsu od ovih izbora i od ove države“, kazao je Šutanovac.

Kako bi, valjda, uplašio i dodatno mobilisao birače, ministar vojni rekao je još da je „SNS pobedio u svim zatvorima širom Srbije, i to treba reći građanima. Neće kriminal da pobedi u Srbiji ako dođe na vlast Boris Tadić“.

Kakva genijalna misao, nema šta.

Mediji, zatim brojni “analitičari” društvenih dešavanja i agencije koje se bave istraživanjem javnog mnjenja su, takođe, između dva kruga predsedničkih izbora, a i kasnije, kada su „nagovarali” Tadića da bude premijer, imali svoju ulogu u tom, do sada neviđenom, spinovanju stvarnosti. Dovoljno je setiti se kako su  tvrdili da Tadić pobeđuje Nikolića u drugom izbornom krugu još uverljivije nego što ga je, navodno, dobio u TV duelu. Otuda i izjava Predsednika Vlade Autonomne Pokrajine Vojvodine dr Bojana Pajtića (zvuči baš državnički prpošno, je l’ te?) da će “svakako biti i vremena i razloga za analize onoga što se dogodilo: zašto smo izgubili već praktično dobijene izbore, u kojima je naš predsednički kandidat u procenama imao izuzetno veliku prednost.”

Suviše su, izgleda, poverovali u nameštene “analize” i naručena “istraživanja” javnog mnjenja.

Setimo se samo poruka i tekstova iz štampe između dva izborna kruga: “Ipsos stratedžik marketing istražuje i otkriva da u pobedu Borisa Tadića veruje 61 odsto građana Srbije. Pa onda, neumorni, istražuju i dalje, i otkrivaju da će u drugom krugu glasati, precizno, 54,7 odsto građana, a da će lider DS osvojiti 58 odsto, a lider SNS-a samo 42 odsto glasova. „Blic“ nas dan uoči početka predizborne tišine obaveštava da „Tadić svaki dan uvećava prednost“: „Podaci nekoliko najeminentnijih agencija za istraživanje javnog mnjenja potvrđuju da Boris Tadić ubedljivo vodi i da je već izvesno da će osvojiti i treći predsednički mandat”. A novi „NIN“, inače „Blicov“, perom svog glavnog urednika Nebojše Spaića – od koga se izgleda očekuje i da čita „Blic“ i da poveruje u ono što je tamo pročitao – proročanski konstatuje da je „Tomislav Nikolić izgubio sve šanse da ikada dođe na vlast. Nije ih, u stvari, ni imao.“ (pasus pod navodnicima preuzet je sa veb sajta e-novine)

„KRIVO JE MORE”: I na kraju – brodolom. Izborni fijasko. Ko je kriv? Kriv je, naravno, narod.

„Mogu da dam komentar da za izbor Tomislava Nikolića nije kriva politika i politička vlast, nego narod (Zagorka Golubović). Ili kako je to definisao Čedomir Jovanović: „Poraz Borisa Tadića je poraz ove zemlje, a njegov neuspeh je neuspeh društva”.

Nije ostao nem ni čuveni đed srpske demokratije, predsednik Političkog saveta DS-a Dragoljub Mićunović (poznat i po tome što je od svih poslanika u skupštini potrošio najviše državnog novca, t.j, dnevnica za troškove putovanja i smeštaj u inostranstvu) koji je rekao „da u istoriji ima mnogo primera da su građani loše izabrali”, te da je „i Hitler došao na vlast glasačkim listićima”. Posle je prof. Mićunović, posuvši se pepelom po sedoj kosi, izjavio kako ga javnost nije dobro razumela, i da je ta, po svim merilima skandalozna, izjava bila samo „stilska figura”.

Na onoj čuvenoj postizbornoj konferenciji za štampu, kada je prisutnim novinarima i javnosti poručio da će se „videti u nekom drugom filmu”, i Boris Tadić je krivicu za svoj neuspeh dobrim delom usmerio na “nizak nivo rasuđivanja politike od stručne javnosti koja često nije razumela šta se dešava”.

I tako redom. Kud se dede ona čuvena psihološka kategorija o kritičkoj samorefleksiji, pitam se.

I onda je u Srbiji pokrenuta nova kampanja. Izborna. Ali ovoga puta za mandatara buduće vlade.

Redom su domaći mediji prenosili izjave podrške: “Izbor lidera DS Borisa Tadića za premijera obezbedio bi legitimitet budućoj vladi, stabilizovao političku scenu u Srbiji, ali i njegovu stranku, koja je prilično uzdrmana posle parlamentarnih i predsedničkih izbora” ocenili su zdušno analitičari. I predsednica Beogradskog fonda za političku izuzetnost Sonja Liht smatra da bi Tadić na mestu premijera bio pravo rešenje za Srbiju, kao čovek koji je uvažen u svetu i političar kome se u inostranstvu veruje. (Pitao bih uvaženu gospođu Liht koliki je značaj da političar, osim u inostranstvu, bude “uvažen” i u zemlji čiji je premijer? Da li je potrebno da mu se „veruje” i kod kuće, a ne samo u svetu? Ali, možda to više nije ni važno, uostalom, čitaocima je svakako bolje da veruju dugogodišnjoj predsednici raznih NVO, kao i UO „Politike”, nego autoru najobičnog bloga zanemarljive čitanosti.)

I pre no što se bivši predsednik-budući premijer uopšte oglasio po pitanju prihvata li mandat ili ne, “Blic” je već uveliko pisao o tome kako je “lider DS Boris Tadić otpočeo juče konsultacije i vrlo brzo će doneti odluku da li da prihvati predlog potpredsednika stranke da bude novi premijer Srbije u koalicionoj vladi sa SPS”, dodajući da će “ukoliko se prihvati mesta mandatara, nastojati da se formira vlada u kojoj će imati jasnu podršku da se izvrše sve neophodne reforme”. Kao i u brojnim, gore navedenim slučajevima, ostali smo, kao javnost, uskraćeni za odgovor zašto se “neophodne reforme” nisu obavile tokom prethodne četiri godine bivše vlade ili za osam godina koliko je Tadić bio predsednik.

Spinovalo se i među partijama, podjednako. I budući koalicioni partneri Tadićevog DS-a smatraju da je „potrebno odmah formirati proevropsku vladu čiji bi premijer bio Boris Tadić, zbog njegovog državničkog iskustva, opredeljenosti integracijama i unapređivanju dobrosusedskih odnosa”, poručuju iz SPO, dok bi i Socijalističkoj partiji Srbije bilo “najprihvatljivije rešenje” da za predsednika nove vlade bude kandidovan lider DS Boris Tadić, navode u Demokratskoj stranci (sic!).

VLADAMO ZBOG VAS, NE ZBOG NAS: Nakon svih ovim udruženih “nagovaranja” oglasio se i budući prvi ministar, koji je na pitanje šta ga je navelo da promeni mišljenje, pošto je u izbornoj noći rekao da neće biti premijer, odgovorio da je poslednjih dana od „saradnika u stranci i građana čuo uveravanja da ne treba odustati od ciljeva za koje se bori DS” i da je nakon toga odlučio da preuzme tu dužnost.

Ništa, međutim, nije – niti će biti – kao što je bilo nekad. Jer, iznenađujuće, svi namah postadoše čvrsti pobornici doslednog sprovođenja zakona. Suvi legalisti, što bi se reklo. Ono što je, odjednom, najvažnije u novonastaloj situaciji, jeste strogo poštovanje Ustava, kao i ovlašćenja izabranih funkcionera koja proističu iz ovog najvišeg pravnog akta.

I već sada možemo da vidimo koliko su oduvek bili privrženi legalizmu ovdašnji političari i analitičari, podjednako. “Važno je da se svako drži svojih nadležnosti”, upozoravaju politikolozi, jer jedino u tom slučaju, kažu, kohabitacija može da funkcioniše, a u uslovima ekonomske krize i da doprinese demokratizaciji društva. Eto, nismo znali, hvala što nas na vreme upozoravate. Zar se nije i bivši predsednik dosledno držao Ustava, “kao pijan plota”, u prethodnom mandatu?

On je već na primopredaji dužnosti poručio novoizabranom predsedniku Srbije kako “poštuje činjenicu da je Tomislav Nikolić pobedio”, ali i legalistički dodao kako će njih dvojica „sarađivati u institucionalnom smislu, u skladu sa Ustavom i zakonima”.

Ih, nego kako drugačije?

Rukuju se rukuju: Sadašnji predsednik i budući premijer

Poenta svega je da Borisova stranka i umreženi interesi ekonomske, finansijske, političke i privredne elite ne dozvoljavaju budućem premijeru da se dostojanstveno povuče, kao što je – iskreno, i bez uvijanja – najavio nakon poraza na predsedničkim izborima. Zašto, pitate se? Odgovor je jednostavan i sadržan je u jednoj jedinoj reči. Kontinuitet.

Sa Tadićem na čelu vlade, ništa se suštinski neće promeniti u funkcionisanju države i društva; svi utabani poslovi i kombinacije biće nastavljeni, a samim tim će brojnim pripadnicima establišmenta ostati sve one privilegije za koje su se „pošteno izborili” od 5. oktobra naovamo.

Jedan od lidera nekadašnjeg DOS-a, Mile Isakov, tvrdi da iza Tadićeve odluke da “prenebregne volju  birača i pribegne jednoj vrsti prevare, ili u najmanju ruku izigravanja demokratskih pravila” velikim delom stoje i njegovi kabinetski “odlikaši”, koji “golicajući mu sujetu, ubeđuju ga da su izbori bili greška nekih neodgovornih birača koji se već kaju zbog toga; da je on i dalje glavni, da sve od njega zavisi i da se bez njega ne može”. Nagovarajući ga da se “kao uljez ušunja u vlast kroz prozor, pošto je iz nje izbačen na velika vrata”, oni, zapravo, traže od njega “da sasvim izgubi dostojanstvo i lati se posla za koji nema više kredibiliteta, koji ne ume i ne voli, za koji nema ni stručnosti, ni iskustva, ni radne navike.”

Povrh svega, valja se, dok je vreme, umiriti i politički arhi-neprijatelj, Tomislav-Pokrenimo Srbiju-Nikolić, isuviše se zaleteo, evo ga stoluje na Andrićevom vencu, a bilo bi već zaista mnogo da se grudva nekakvih promena krene kotrljati sa vrha piramide na dole. Boris Tadić je, uostalom, idealan kočničar. Već se pokazao na delu.

Građane, ionako, već decenijama niko ništa ne pita. Bolje da ćute i veruju predsedniku-premijeru kada im kaže da „danas u Srbiji vlada najveći stepen demokratije i slobode u istoriji društva“.

U to ime – živeli!

 

Advertisements

Jedno mišljenje na „Spinovanje Made in Serbia: Kako izborni brodolom pretvoriti u postizborni bingo?

  1. “ Доћи ће време када ће памет зашутати, будала проговорити и фукара се обогатити“ Иво Андрић

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s