Kako je narod kaznio svog predsednika ili priča o 53% „belih“ birača

Šta je – tu je. Srbija je dobila novog predsednika, uskoro će, sva je prilika, dobiti i obrise nove vlade, ali gorak ukus u ustima većine građana nakon ovih silnih izbora neće sprati ni sva marketinško-medijska logistika koja je na raspolaganju srpskim vlastodršcima.

O čemu se ovde radi? Prosto je k’o pasulj, što bi rekla srpska poštapalica: po ko zna koji put, narod je ispao pametniji od svojih vođa, i u finišu izborne ujdurme svakome je dodelio, jel’ te, po zasluzi.

Najveći luzer ovih izbora svakako je dojučerašnji predsednik Srbije Boris Tadić. Čak i da njegova matična stranka uspe da sastavi vladu, sa sve njim na čelu („sigurno neću biti premijer“ – B.T. 20.05.2012.), ovog političara trajno će pratiti stigma da je zbog svoje kontroverzne političke zaostavštine zasluženo kažnjen od strane sopstvenog naroda.

Ukoliko bismo govorili o brojkama i procentima, možda je najslikovitije poređenje izbornih rezultata vladajuće koalicije oko „stožernog“ Tadićevog DS-a, koja je za četiri godine od prethodnog izbornog ciklusa izgubila čak 727.000 glasova! A da ne govorimo o frapantnoj apstinenciji u drugom izbornom krugu predsedničkih izbora u Srbiji na koje je izašlo nepunih 47 odsto glasača (potpisnik ovih redova, inače, takođe se svrstao međ’ onu pravu armiju građana koji su svesno i namerno mimoišli drugi krug predsedničkih izbora).

Elem, šta je to što je narod tako jasno i odlučno kaznio kod bivšeg predsednika? Bez ikakve lične note, simpatije/nesimpatije prema građaninu Borisu Tadiću, mislim da su presudili kombinovani uticaji brojnih negativnih političko-društvenih, ekonomskih i socijalnih pojava u Srbiji. I, naravno, personifikacija predsednika kao glavnog krivca u očima većine građana ove zemlje, a čemu je i on sâm svesrdno doprineo učestalim vanustavnim delovanjem i potezima koje je, svih ovih godina, donosio kao „čovek koji se o svemu pita“.

Od momenta kada je – bez ikakvog objektivnog  razloga, sem da zacementira svoju i poziciju stranke nakon izbora – skratio sebi predsednički mandat i raspisao opšte izbore, Tadićev politički sunovrat bio je neminovan. (Uostalom, bez obzira na obrazloženja i pravnu ekvilibristiku, Tadić je od 2004. godine već odradio dva uzastopna predsednička mandata, a treći put da bude predsednik države bilo bi zaista isuviše i takav rasplet ne bi dolikovao niti jednom normalnom demokratskom društvu.)

Opšte nezadovoljstvo velike većine građana svojim materijalnim i socijalnim stanjem nije uspela da ublaži tupava i neubedljiva kampanja DS-a i Tadića, koja se u svom finišu više bavila protivkandidatom Tomislavom Nikolićem nego svojim programom, što je dodatno demotivisalo birače da izađu na izbore.

Građani su rekli svoje: Odlazeći predsednik Boris Tadić

Koristeći funkciju šefa stranke – koje, tokom svih ovih godina na dužnosti šefa države, ni po koju cenu nije hteo da se odrekne – Boris Tadić je učinio nešto što na ovim prostorima nije viđeno još od perioda vladavine Slobodana Miloševića: da u potpunosti zagospodari političkim životom Srbije i enormno proširi relativno ograničena ustavna ovlašćenja predsednika države. Na taj način, samovoljno se i bez odgovarajućih kontrolnih mehanizama, mešao u sve državne poslove i iz senke preuzeo rad najvišeg izvršnog organa vlasti, vlade, zatim preko stranačke „mašinerije“ i skupštine, ali takođe, usled “rezultata” fingirane reforme sudstva, preko svojih ljudi preuzeo je upravljanje i nad trećom granom državne vlasti, pravosuđem.

Srbija se, dakle, nakon relativno mirnog perioda kohabitacije koji je pratio rad državnih organa tokom prve Koštuničine vlade, suočila sa novim ustrojstvom, u kome se ponovio, u blažoj verziji iskopirao, poredak iz Miloševićevog vremena, kada se u predsedničkom kabinetu ujedinjuju sve, po ustavu odvojene i nezavisne, grane vlasti: izvršna, parlamentarna i sudska.

Stranka sada već bivšeg predsednika Srbije, naravno, uz pomoć koalicionih partnera, u prethodnom mandatu uspostavila je čvrstu političku i finansijsku kontrolu i nad svim „hijerarhijskim“, regionalnim nivoima u zemlji: na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou.

Od strane građana kažnjena je, na ovim izborima, takođe, i politika partijsko-tajkunske uzurpacije i dirigovanja medija, koji su, posebno u poslednje četiri godine, stavljeni pod potpunu finansijsku i informativnu kontrolu vladajuće političke i ekonomske elite. O toj sprezi interesa detaljno je pisao Savet za borbu protiv korupcije u svom Izveštaju o pritiscima i kontroli medija, koji je, pogodili ste, ostao bez odgovora i reakcije vlasti.

Kako je jednom prilikom istakla Vesna Pešić „vrhovi stranaka su zarobili državu, privatizovali je za lične interese i uživanje i ona više ne služi potrebama građana. Sadašnji vlastodršci u koje ubrajam i tajkune, jer je to jedna te ista grupa, rade šta hoće, pošto su sve institucije, uključujući i pravosuđe, stavili pod svoju kontrolu“ i dodaje da se usled nemoći građana „širi depresija u čitavom društvu, ljudi ne vide izlaz, a besperspektivnost je jedan od ključnih problema“ sa kojima se građani Srbije danas suočavaju.

Ogroman broj nezaposlenih, teško stanje u privredi, neodlučna borba protiv korupcije i opšte nezadovoljstvo građana svalili su se na leđa čoveku koji je u jednom trenutku želeo da ostane upamćen kao predsednik države i stranke, i neformalni premijer, i vođa ključnih infrastrukturnih projekata u zemlji, i šef tajnih službi i vojske, kontrolor medija i novca, privrede i ekonomije, spoljnih poslova i unutrašnje politike, jednostavno rečeno, postao je adresa odakle se vode svi poslovi koji se tiču funkcionisanja države i društva.

Čak i za ovako malu i nerazvijenu Srbiju – mnogo je.

Pojedini kritičari smatraju da se vlast koju je personifikovao bivši predsednik Tadić, zapravo sistematski bavila slabljenjem ionako krhkih i ne-do-kraja formiranih demokratskih institucija u Srbiji. Pohlepa za novcem i privilegijama upravljačke elite postala je jedina i osnovna svrha bavljenja politikom i nekakvim javnim poslom. U jednom trenutku čitav ideološki (?) politički spektar, od levice (socijalisti plus PUPS i JS) , preko centra (DS i URS), pa do desnice (SPO) i instant-revolucionarnih liberala (LDP-Preokret), našao se u zajedničkoj koalicionoj vreći, što je verovatno prvi takav slučaj u modernoj političkoj teoriji i praksi. Kako je primetila gđa Pešić „svako na svom frontu treba da privuče glasače, ali je plan da se na kraju svi ti „frontovi“ ujedine u vladajuću koaliciju, da bi nastavili po starom“.

Još jedan „greh“ koji je iritirao najveći broj stanovnika ove zemlje može se, u velikoj meri, pripisati na račun odlazećeg predsednika. I pored gromoglasnih najava i obećanja kako će krupni slučajevi korupcije i nepotizma biti rešeni, i kako niko nije nedodirljiv, realnost je bila potpuno drugačija: raspojasana partijsko-politička i ekonomska elita, koliko god kršila pravila, zakone i nekontrolisano rasipala na sve strane sredstva iz budžeta, (p)ostala je nekažnjiva šta god radila i kako god se ponašala. Ne postoji nijedan slučaj da je neko, imenom i prezimenom, iz tog „vrha piramide“ bio pozvan na odgovornost, još manje smenjen ili kažnjen. Brojni funkcioneri iz vladajućeg establišmenta obavljaju i više različitih dužnosti, u javnim i državnim kompanijama, a mnogi od njih imaju i unosan privatan biznis koji najveći deo prihoda ostvaruje upravo kroz poslove sa istom tom državom i njenim organima.

Činjenica je, međutim, da sve stranke pate od deficita legitimiteta, a brojke o izlaznosti i broju glasača koji su glasali za njih, na vrlo jasan način govore o tome da su partije izgubile poverenje svojih građana. Veliki broj “belih” listića takođe ide tome u prilog.

Alarmantno stanje u društvu, koje je dodatno pogoršano osećanjem beznađa kod velikog broja građana Srbije, posledica je, na neki način, sveopštim gubitkom uverenja naroda da sadašnja političko-društvena elita, bez obzira da li su na vlasti ili u opoziciji, može da reši nagomilane probleme i konačno stvori autonomne i jake institucije nezavisne od ličnosti i partija koje ih vode.

Neće se puno promeniti, sva je prilika, ni u narednom mandatu vlade koja proistekne iz dogovora stranaka ili predsednika države koji tek treba da stupi na dužnost.

Narod je, međutim, poslao svoju poruku. Neće se više olako tolerisati arogancija i bahatost vladajuće elite koja je u mnogo čemu odmetnuta od naroda. Možda još uvek nemamo snage za novu (r)evoluciju, ali kanalisanje narodne energije već je počelo. Koga li će iznedriti neki novi talas društvenog previranja u Srba?

Živi bili pa videli.

 

Advertisements

5 mišljenja na „Kako je narod kaznio svog predsednika ili priča o 53% „belih“ birača

  1. Dobar tekst.

    Valja mu dodati ulogu stranaca u pakovanju izbronog rezultata. Puna podrska koju je imao Nikolic sa svih znacajnih medjunarodnih adresa. Izvjestaje na RFE i stavove izrecene od strane bivseg sefa CIA za Balkan kako medju kandidatima nema nikakve razlike. Kao i ono postizborno zapomaganje Sonje Liht o tome kako predsjednik mora funkcionisati oivicen ustavnim kategorijama.

    • Ipak, najveći hit izbora je „vidovitost“ zvaničnika EU koji su „slučajno“ čestitali Nikoliću pobedu tri sata pre zatvaranja birališta i poželeli mu „uspeh u suočavanju s izazovima i ispunjavanju ogromnih očekivanja srpskog naroda o ekonomskom rastu i blagostanju“. Mo’š misliti…

      • Pre odgovora, hoću da kažem da je tekst odličan. A sad povodom „briselske greške“. Naravno, sva tumačenja su dopuštena, ali je interesantno da nikome ne pada na pamet da zaista jeste u pitanju slučajnost. Logično je da su u Briselu, za svaki slučaj, unapredi mali čestitke naslovljene i na jednog i na drugog kandidata i vrlo je moguće da je greškom jedna od njih ugledala svetlost dana. Nas, međutim, toliko lažu i varaju sa svih strana da smo nabaždareni da odmah u sve učitamo predumišljaj. Još jednom, odličan post.
        Pozdrav 🙂

  2. Dobar tekst, zaista, i posebno činjenica da autor ne govori o našem „društvenom uređenju“ kao „demokratiji“ jer to svakako nije. Ima odlično Orvelovo razmišljanje na temu definisanja demokratije:
    http://noviinternet1987.wordpress.com/2012/05/21/demokratija-u-100-lekcija-3/
    Stvari treba nazvati pravim imenom. Sva ta „spinovanja“ su dosadila, mada i dalje ima onih koji se upecaju. Od spinovanja je mnogo bolje „špinovanje“ – starinski izraz za rastopljeni šećer kojim se prelivaju baklave ili slatke pite sa orasima… 🙂 Ali stare dobre stvari su zaboravljene i zamenjene fastfudovima 🙂 Tako isto su zaboravljene stare dobre stvari kao što su čast, pravednost, služenje narodu.

  3. Ja sam na sopstvenoj kozi osetila bahatost ove vlasti. Kao lice koga je drzavni organ poslao u inostranstvo na strucno usavrsavanje, dozivela sam da me posle sticanja magistrature sutnu kao neku vrecu u neku provincijsku nedodjiju. na kraju su raspisali konkurs za prijem u radni odnos u Beogradu tamo gde sam ja godinama pokusavala da stignem kroz premestaj. I znate sta primili su na izuzetno slozene poslove pocetnike na probni rad a mene su elegantno zaobisli i ako imam obrazovanje koje niko od njih nema. Korupcija, nepotizam i bahatost kostace svaku a ne samo ovu vlast koja je u tome bila pravi sampion.Volela bih kad bi javnost saznala za ovu sramnu i surovu igru u drzavnom organu u kome bi postovanje zakona trebalo biti stvar po sebi.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s