Moji muzički heroji

Svi moji pravi prijatelji i drugari znaju poprilično o mom muzičkom ukusu. Zajedno smo odrastali slušajući iste, ili slične, ploče i kasete; sa muzikom i kroz nju živeli smo naše životne priče, i sazrevali smo kao ljudi. Interesantno, možda baš zahvaljujući muzicikoja nas je definisala kroz godine i decenije našeg odrastanja postali smo, nadam se, i bolji pojedinci.

Nešto ranije, na ovom istom mestu, izneo sam i stav da se „možda i zato rado vraćamo muzici uz koju smo odrastali ili slušali u nekim srećnijim, normalnijim vremenima“. U vreme „dok je muzički ukus bio znak raspoznavanja,“ i „gotovo deo identiteta“ svih nas, kada je bilo „jako važno znati odgovor na pitanje: kakvu muziku slušaš“.

Na neki način, to jeste deo kolektivne svesti moje generacije. One, koja sa definiše brojkom 35+.

Red bi bio da jedan deo toga – a govorim o autorima i grupama koje su najviše uticale na moj muzički razvoj i ukus – podelim sa „etrom“ interneta. I pokušam široj čitalačkoj publici da objasnim zašto su i koje konkretne tri grupe, taj meni čuveni trijumvirat bendova  – Azra, Ekatarina velika i Partibrejkers – činile okosnicu domaće muzike koju sam voleo i nastavio da volim i poštujem svih ovih godina.

Kritični prema pojavama u društvu: Džoni i Azra

Azra: Sve ono što sam, kao buntovni tinejdžer, voleo kod Azre, uspelo je da odoli zubu vremena, barem meni, do dana današnjeg. Tu pre svega mislim na tekstove i pesme koje je alfa i omega tog benda – legendarni Branimir Džoni Štulić – pisao i stvarao između 1979. i 1982. godine. Zašto se radi baš o tom, vremenski vrlo ograničenom, periodu? Jednostavno, jer kada razmišljam o Azri, u glavi mi se iscrtava samo ona čuvena postava, famozni trio, koju su činili Mišo Hrnjak (bas), Boris Leiner (bubnjevi) i Džoni (glas i gitare).

U razmaku od nepune tri godine, Azra je imala dotad neviđenu stvaralačku eksploziju kvalitetnog materijala i pravu hiperprodukciju albuma, počev od istoimenog Azra (1980), Sunčana strana ulice (dvostruki – 1981), Ravno do dna (trostruki, živi – 1982, sa čak 14 do tada neobjavljenih pesama!), a iste godine izašle su Single Ploče 1979-1982 (1982) i Filigranski pločnici (dvostruki – 1982).

Na svim tim albumima Džoni je bio maestralni kritičar društvenih, socijalnih, ekonomskih, pa i političkih prilika u zemlji („Teško vrijeme“, „Nedjeljni komentar“, „Uvijek ista priča“, „Kurvini sinovi“) iako mu tadašnje okruženje – tvrdokornog, samoupravnog socijalizma bivše SFRJ, neposredno pre i posle Titove smrti – svakako nije išlo na ruku.

Osim što je bio vrsni hroničar toga vremena, Džoni je imao i redak talenat da u svojim pesmama („Gracija“, „Obrati pažnju na posljednju stvar“, „Odlazak u noć“, „Ako znaš bilo što“ itd.) nepogrešivo analizira složene muško-ženske odnose, i da – prirodno i nenametljivo – kod nas, slušalaca, izazove osećanja kao da smo lično doživeli i preživeli sve one emocije i stanja o kojima se u Azrinim pesmama i baladama govori. Kada sam ja u pitanju, Džonijev nemerljivi doprinos ogledao se u začetku nekakvog mog analitičkog poimanja društvenih prilika – koje se svakako ubrzalo zahvaljujući britkim Azrinim tekstovima – i na tome mu se iskreno zahvaljujem.

Otišli su premladi: Bojan, Magi i Milan

Ekatarina velika: Možda najznačajniji bend koji se ikada pojavio na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Meni, svakako. Sve ono što sam, kao klinac, želeo od rok muzike, a da potiče sa ovog podneblja – još iz mog Beograda, pride! – dobio sam u grupi čiju su okosnicu i kreativnu srž činili gitarista i pevač Milan Mladenović, klavijaturistkinja Margita Stefanović i basista Bojan Pečar.

Muzički uticaj Ekatarine velike svakako prevazilazi vreme u kome su pisali svoje pesme, a činjenica da nijedan od pomenutih članova grupe više nije među živima, tragična je opomena i dokaz naopakog vremena u kome su živeli i stvarali ovi muzičari nežnog senzibiliteta i velike kreativne snage.

Nošeni na krilima novog talasa s početka 80-ih godina prošlog veka (albumi Katarina II, ili Ekatarina velika), eksperimentišući sa zvukom i uticajima, pre svega britanskog roka i popa toga doba, uspešno se probijaju do šire publike (albumi S’ vetrom uz lice, ili Ljubav), da bi svoje potpuno stvaralačko ostvarenje doživeli 1989. godine kada je svetlost dana ugledao njihov možda najznačajniji (a komercijalno svakako najuspešniji) album Samo par godina za nas.

Milan Mladenović je bio pesnik retkog senzibiliteta, podjednako introvertan, ali iskren i otvoren do tačke koja dotiče predele najtananijih emocija čoveka (“Ti si sav moj bol, „Budi sam na ulici“, „Kao da je bilo nekad“, “Ljubav“). Bio je primer, i moj lični uzor, kako se ponaša, stvara i iskreno prema svojoj publici otvara umetnik koji nije dozvolio da se – zarad  kratkoročnog, ubrzanog rasta nekakve popularnosti – prave kompromisi sa osnovnom idejom istinskog, autentičnog i angažovanog rok muzičara kakav je on, neosporno, bio. A to je da se ostane dosledan sebi i misiji koja nam je poverena na našem kratkom ovozemaljskom putu.

Njegov kreativni potencijal, svako na svoj način, dopunjavali su umetnica raskošnog i ne-samo-muzičkog talenta Magi, kao i Bojan, koji se svojim emotivnim, stilskim i muzičkim doprinosom (sama Margita je jednom prilikom izjavila kako je Bojan, zapravo, muzički autor dve možda najznačajnije pesme Ekatarine – Ti si sav moj bol i Par godina za nas) prirodno uklapao u celinu ove vanserijske grupe.

Rokeri do srži: Cane i Anton

Partibrejkers: Suvi rokenrol. Grupa čiju okosnicu već punih trideset godina čine pevač i tekstopisac Zoran Kostić – Cane i gitarista Nebojša Antonijević – Anton.

Jedan drugom su tokom čitave karijere bili alter ego, odraz u ogledalu, a zajedno moćna dualistička sila čijom pojavom je oplemenjena – a sirovom energijom u paramparčad rastavljena! – čitava muzička scena bivše Jugoslavije.

Za mene, tada buntovnog i pomalo raspuštenog mladog dečkića, Partibrejkersi su bili kombinacija grupe Kleš i Rolingstonsa, nesvakidašnji krosover uličnog panka i izvornog bluza, u čijim pesmama sam prepoznao onu pritajenu ličnu želju za stvaralaštvom, kao i društvenom destrukcijom, podjednako.

Stvarajući generacijske himne („Hoću da znam“, „Hipnotisana gomila“, „Ono što pokušavam“), kroz autentične Canetove tekstove i javne nastupe („Gde ste ratari, je l’ ste poneli motike?“) i Antonove jedinstvene gitarske bravure, Partibrejkersi su ostavili trajan pečat u onome što se zove Istorija YU rock-a.

Uprkos vremenu u kome su živeli i (do dana današnjeg) stvarali, Cane i Anton su preživeli i nadživeli gotovo sve svoje muzičke kolege i vršnjake, čitavu generaciju koju su pojeli besmisleni raspad zajedničke države, rat, beda i beznađe. Ostali su na nogama, da i dalje svedoče o vrednostima utkanim u arhetip normalnog pojedinca, čoveka sa stavom i jasnom porukom da se nikada i ni po koju cenu ne prihvati ono što je ljudski, moralno, vrednosno – neprihvatljivo.

Zbog toga, oni jesu moji heroji.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s