Мој путопис: Света Гора Атонска и манастир Хиландар

Боравак на Светој Гори не може се поредити ни са једним другим искуством. Човек има осећај да се налази на другој планети, мимо „нашега света”, где се натприродне, божанске енергије могу готово додирнути колико су снажне и присутне на Светој Гори Атонској

Речима није могуће описати какав је осећај боравити на Светој Гори (грч.  Άγιο Όρος) и кретати се њеним вијугавим макадамским путевима. Гледати недирнуту природу, тамно-зелене шумовите брежуљке и кристално плаво море; посетити свете средњовековне православне манастире и њихове чудотворне иконе и фреске, тај осећај мора се искуствено доживети.

И лично се уверити да све што сте икада прочитали или видели о Светој Гори, колико год верно пренето и описано, само је мали делић онога што ћете осетити када се нађете на једном таквом месту.

МЕСТО БОЖАНСКИХ ЕНЕРГИЈА: Свакоме ко крене на поклоничко путовање јасно је од тренутка када ступи на светогорско тле: у питању је заиста свето место, где се натприродне, божанске енергије могу готово опипати колико су снажне и свеприсутне на Светој Гори Атонској.

Већ дуго сам имао жељу да посетим овај центар источне православне цркве и средиште православног монаштва, њихове вере и мистике. Сматра се, правом, да је Света Гора величанствена, жива икона некадашњег моћног византијског царства, и јединствено манастирско и духовно краљевство на планети које постоји скоро две хиљаде година.

Врх Свете Горе: Атос

Према предању, Пресвета Богородица пловила је бродом на Кипар да посети Лазара (кога је Господ Исус Христ оживео), који је у то време био бискуп у Ларнаки. Брод је, услед незапамћене олује, морао да скрене с курса и усидри се на Атос. Задивљена лепотом овог места, Богородица је, изашавши на обалу, посветила Свету Гору своме сину и Богу. Од тада, ово место сматра се Вртом Мајке Божије, а православни монаси непрестано се моле за спасење своје душе и читавог човечанства.

Тек недавно ми се указала прилика да остварим своју давнашњу жељу и одем на поклоничко путовање на Свету Гору. Из своје главе и срца, покушаћу да пренесем макар фрагменте сећања и емоција које сам тамо доживео, и веродостојно их забележим на белом папиру.

ПУТОВАЊЕ НА СВЕТУ ГОРУ: Мој пут је отпочео у малој грчкој луци Уранополису, јер се на Свету Гору може ући само бродом. Како би се осигурао улаз на трајект, а самим тим и одлазак на светогорско тле, потребна је посебна виза (ΔΙΑΜΟΝΗΤΗΡΙΟΝ) која се добија у канцеларији Свете Горе у Уранополису.

Поклоничко путовање које је названо „Стопама Светог Саве“ предвиђало је обилазак богомоља, присутво јутрењу, литургији и вечерњој служби, као и починак у неколико манастира и скитова на Светој Гори, значајних по томе што су се у њима молили и боравили Свети Сава и његов отац Свети Симеон Мироточиви.

Боравак је отпочет обиласком величанственог руског манастира Пантелејмон, након чега је група српских поклоника, у којој сам и сâм био, посетила скит Светог Андреја Првозваног у Кареји и испосницу Светог Саве где се налази чудесна икона Мајке Божије Млекопитатељнице. У Кареји смо посетили и грчки манастир Кутлумуш, као и најстарију цркву на Светој Гори, саборну цркву посвећену Успенију Пресвете Богородице.

Неопходна за улазак: Виза Свете Горе

Следећа станица на нашем поклоничком путовању био је моћни грчки манастир Ватопед, иначе братски манастир српског Хиландара, у коме се налази и црква посвећена Светом Сави. На крају, пут нас је одвео у српску светињу, манастир Хиландар.

ДРЖАВА МОНАХА: На Светој Гори налази се 20 великих манастира, 12 скитова, мноштво келија и других монашких насеобина, а на њеним литицама – у најсуровијим условима, без икакве инфраструктуре, само на голим стенама – живе и моле се монаси-пустињаци.
Од укупног броја манастира, 17 богомоља припада грчким монашким заједницама, док су 3 словенска: по један руски, српски и бугарски манастир.

У IX веку царском византијском повељом даровано је монасима право самосталне управе на Атосу, а временом се, осим грчког, појављује и словенско монаштво: руско, српско, бугарско, али и грузијско и румунско.

Пре више од 1000 година основан је први велики православни манастир на Светој Гори, Вели­ка лавра (963.), а већ вековима важи непроменљив редослед, тј. ранг који ових 20 манастира, по свом значају, заузи­мају:

1) Велика лавра, 2) Ватопед, 3) Ивирон, 4) Хиландар (српски), 5) Дионисијат, 6) Кутлумуш, 7) Пантократор, 8.) Ксиропотам, 9) Зограф (бугарски), 10) Дохијар, 11) Каракал, 12) Филотеј, 13) Симонопетра, 14) Свети Павле, 15) Ставроникита, 16) Ксенофонт, 17) Григоријат, 18) Ес­фигмен, 19) Свети Пантелејмон (руски), 20) Констамонит.

Административно-­управни центар Свете Горе, Протат, налази се у Кареји.

Сви манастири на Светој Гори, споља гледано, имају несвакидашњу сличност. Опасани високим зидинама, личе на права утврђења. У сушти­ни они то и јесу. Много векова у прошлости, ова утврђена монашка насеља морала су да се бране од гусара или плаћеничких војски које су, у жељи за пљачком, харала морима и обалама Егеја. Манастирске тврђаве чине спољни одбрамбени камени зидови са отвором за улаз и високе осматрачнице, пиргови (куле). Најзначајнији објекти тог брањеног простора увек су саборне цркве, светиње манастирских комплекса.

СТОПАМА СВЕТОГ САВЕ: Брод којим је наша група допловила до светогорске обале пристао је у лучици руског манастира Пантелејмон. Још док смо се приближавали обали, били смо запањени величином манастирског комплекса. У сваком тренутку, манастир може да прими више од хиљаду гостију, поклоника из свих крајева света. Пантелејмон је, такође, једини манастир на нашем путу у коме нисмо коначили преко ноћи, јер је, услед великог броја – пре свега руских, али и украјинских – поклоника који се свакодневно пријављују за долазак, потребно чак шест месеци унапред резервисати преноћиште у манастиру.

Руска духовна моћ: Манастир Пантелејмон

За сваки манастир, или скит на Светој Гори важи гвоздено правило: без благослова игумана или монаха није могуће фотографисати унутрашњост манастирског комплакса, нити саме монахе, а најстроже је забрањено начинити слике унутрашњости цркава, или фотографисати фреске, реликвије или иконе манастира. Из тог разлога, Пантелејмон ће нам свима, који смо боравили у њему, остати овековечен само у форми спољашних зидова и фотографија из трајекта током његовог обиласка воденим путем. Унутрашњост руског манастирског комплекса, бљештаве, реновиране цркве и свете реликвије, од којих је сигурно најзначајнија лобања Светог апостола Луке, ученика Христовог, и писца једног од четири Јеванђеља, понели смо у нашем сећању и срцима.

Наш пут настављен је ступањем на тле и целодневним боравком у другом најзначајнијем манастиру на Светој Гори – грчком Ватопеду. Манастир је основан у другој половини X века и његову енергију и лепоту, заиста је тешко описати. У Ватопеду су приликом свог доласка на Свету Гору, пре него што су основали манастир Хиландар, боравили Свети Симеон и Свети Сава, родоначелници српске државе и цркве.

Братски манастир Хиландара: Грчки Ватопед

У Ватопеду, као и у свим другим манастирима у којима смо боравили, сусрели смо се са искреним и топлим пријемом од стране монаха, који су нас прихватили као рођену браћу. Показали су нам манастирски комплекс, а наш домаћин, монах америчког порекла, провео нас је кроз историју богомоље. Дозвољено нам је било да посетимо и музеј, као и манастирску ризницу у којој се чувају неке од најсветијих реликвија хришћанства – између осталих, појас Пресвете Богородице, лобања Светог Јована Хризостома (Златоусти) и честица Часног Крста.

АДМИНИСТРАТИВНИ ЦЕНТАР КАРЕЈА: Из моћног Ватопеда, упутили смо се у Кареју, градић који је средиште администрације Свете Горе. Кареја је, осим што се у њој налази Протат, својеврсна „влада” у чијем раду учествују представници свих 20 светогорских манастира, значајна и по томе, јер се на њеној територији налазе и бројне друге важне православне богомоље: манастир Кутлумуш, затим најстарија саборна црква на Светој Гори, као и Скит Светог Андреја Првозваног, апостола Христовог, а раније ученика Светог Јована Претече.

Управно-административни центар: Кареја, Испосница св. Саве (горе десно), манастир Кутлумуш (доле лево) и Скит св. Андреја (доле десно)

За српску заједницу и све њене вернике од посебног је значаја и Испосница Светог Саве, која се такође налази у Кареји. Овај објекат је у власништву манастира Хиландар, а значајан је по томе јер се у Испосници налази аутентична пећина у којој се молио Свети Сава, као и чудотворна икона Богородице Млекопитатељнице, јединствене у целом хришћанском свету, јер је на њој приказано како Пресвета Богородица доји (пита) Христа Младенца. У Испосници је Свети Сава 1199. године написао „Карејски типик“  и то је данас најстарији документ који се чува у ризници манастира Хиландар.

Након боравка у Кареји и ноћењу у Скиту Светог Андреја Првозваног, у коме смо, гле чуда, спавали у самој цркви, изнад олтара (што је, заиста јединствен, неописив осећај), кренули смо ка последњој, и најважнијој, станици нашег путовања по Светој Гори Атонској – српској светињи, манастиру Хиландар.

ИЗВОРИШТЕ СРПСКЕ ДУХОВНОСТИ: Из историје знамо да су манастир Хиландар, у рангу царске лавре, подигли велики жупан Стефан Немања (у монаштву Симеон) и његов син Растко (Сава), пре више од осам векова, 1198. године. Те године је византијски цар Алексије III Анђео издао повељу Симеону и Сави којом се манастир Хиландар дарује „да Србима буде на вечни поклон“. Цар је пристао да то учини, пошто су биле испуњене и очуване форме, и јер је молба имала пристанак целог светогорског братства. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је, по предању, основан још почетком XI века.

Српска духовна светиња: Хиландар

Манастир Хиландар је, споља гледан, сличан другим манастирима на Светој Гори, подсећа на велико средњовековно утврђење. Опасан је дебелим зидовима високим и до 30 метара, док је читав комплекс зидина дуг око 140 метара, а широк скоро 75 метара. На јужној и источној страни манастирског комплекса уздижу се две велике куле – пиргови. Уморни од пута и специфичног режима живота који влада на целој Светој Гори и у њеним манастирима, сви у групи били смо заиста пресрећни јер се приближавамо нашој духовној, заједничкој кући, због које смо се и упутили на ово поклоничко путовање.

Хиландарске лепоте: Детаљи из манастира

Чим смо прошли кроз три гвожђем оковане манастирске улазне капије, које су постављене једна иза друге, изненадила нас је размера штете коју је манастир Хиландар претрпео након катастрофалног пожара у ноћи између 3. и 4. марта 2004. године. Ватра је прогутала више од половине корисне површине манастирског комплекса и према најоптимистичнијим проценама, требаће бар још 10 година да се манастир у потпуности реновира. На сву срећу, Божијом вољом, нетакнута огњем остала је Саборна црква Ваведења Богородице, коју је, на темељима првобитне цркве коју су изградили Свети Симеон и Свети Сава, подигао српски Краљ Милутин 1320. године.

ВАТРЕНА СТИХИЈА: Неоштећена пожаром остала је и ризница манастира, у којој се чувају непроценива манастирска духовна блага, као и аутентична манастирска трпезарија из прве половине XIV века. Према причи очевидаца, ватра се, иако потпомогнута силним ветром који је дувао у ноћи док је беснео пожар, сама угасила испред пирга Светог Саве са једне стране комплекса, и готово истовремено, са супротне стране манастира, пре него што је дотакла трпезарију.

Ватрена стихија прогутала је велики део манастира

Ватра није додирнула ни живе симболе из времена настанка манастира, два огромна чемпреса, које су пре 800 година засадили Свети Симеон и Свети Сава у манастирском дворишту иза којих се налази Саборна црква.

Још једна интересантна чињеница везана је за нашу посету српској светињи. Од свих места на којима смо били, једино у манастиру Хиландар нису функционисали мобилни телефони, јер није било сигнала. Никакав network и није потребан таквом месту, закључили смо.

Осим самог манастирског комплекса, Хиландар има изузетно велики посед у свом власништву који, према проценама, обухвата једну петину читаве територије Свете Горе. У том смислу, српска богомоља има убедљив примат у односу на свих 19 преосталих манастира који се налазе на Светој Гори.

По правилу, светогорски манастири имају различите изворе прихода. Осим помоћи матичних држава, или појединих добротворних организација или појединаца, манастири имају додатне активности којима попуњавају „буџет” за нормално функционисање свеукупног манастирског живота. Манастири имају продавнице сувенира у којима посетиоци могу купити иконе, бројанице, књиге и друге ствари, попут манастирског вина и ракије, или свећа које сами производе. Монаси се баве и земљорадњом, а готове све градитељске, или послове на одржавању богомоља раде сами, или уз помоћ радника, цивила, који су ангажовани као испомоћ у послу.

МАНАСТИРСКА КУЛТУРНА БАШТИНА: Ризница манастира Хиландар једна је од најдрагоценијих у читавом православном свету, и на њеном тлу налазе се непроцењиве хришћанске реликвије и иконе, од којих је чак 500 настало између XII и XIX века. Међу њима су најзначајније:

– Богородица Тројеручица, једна од највећих светиња и уједно најпознатија. По предању је настала у VIII веку. Тада је исцелила Св. Јована Дамаскина. Она се налази у Саборној цркви и њу је Свети Сава донео из Палестине, из манастира Светог Саве Освећеног.

– Мозаичка Богородица Одигитрија, настала око 1200. године, има велику уметничку и још већу историјску вредност. То је најстарија икона која се чува у ризници манастира.

– Богородица Одигитрија, из треће четвртине XIII века је ремек-дело европског сликарства тога доба.

– Христос Пантократор, из треће четвртине XIII века је пандан претходној икони на иконостасу некадашње цркве Ваведења Богородице.

– Ваведење Богородице, из 1320. године, типична је икона из раздобља Ренесансе Палеолога (1261 – 1453), велике уметничке вредности са видљивим утицајем античких узора.

– Свети Арханђел Гаврило, Свети јеванђелист МатејСвети јеванђелист Лука, све три из треће четвртине XIV века.

Осим непроцењивих икона и фресака, манастир Хиландар у својој ризници чува богату колекцију рукописних књига, јеванђеља, минеја и зборника, и других сакралних предмета, који припадају највишим категоријама културне и уметничке баштине српског народа.

Најстарија кула и остатак владареве палате: Пирг св. Димитрија

МИЛУТИНОВ И ПИРГ СВ. ДИМИТРИЈА: Обилазећи манастирски комплекс прошли смо и поред маслињака и Пирга Краља Милутина, осматрачнице саграђене у првој половини XIV века, а имали смо прилику да видимо и непрегледно пространство од петнаест хектара засађене најквалитетније винове лозе у власништву манастира Хиландар.

На самој обали, морски таласи  запљускивали су Пирг (кулу) Светог Димитрија, вероватно најстаријег сачуваног здања на Светој Гори, изграђеног још у IX веку. У њему се већ стотинама година налази мала црква осликана фрескама из доба Краља Милутина и његовог унука цара Душана, који је ту са породицом боравио 1347. године, када се склонио у Хиландар од куге која је у то доба беснела на читавом Балкану.

Том приликом је цар Душан направио изузетак и са собом повео царицу Јелену, што је било грубо и до сада једино записано нарушавање строго поштоване традиције о забрани доласка жена на Свету Гору.

У оквиру објекта цркве и куле Светог Димитрија, остао је сачуван спољашњи зид владареве палате, можда једини у целости сачувани део српског краљевског дома из средњег века, рачунајући све територије на којима живи српски народ.

Саборна црква Хиландара и Пирг краља Милутина

СВЕТОГОРСКЕ ПОСЕБНОСТИ: Важан детаљ на Светој Гори је и специфично рачунање времена, по Византијском сату, различито у односу на „спољашњи” свет. На Светој Гори казаљке сата показују другачије време, чак четири сата раније у односу на грчко време, а целих пет поредећи га са српском временском зоном. Јутрења су, по „нашем” времену почињала у 03.00 или 04.00h, литургија неких сат-до-два часа касније, а манастирски „ручак” око 7 или 8 часова ујутру. Исто важи и за ноћне службе у цркви, вечеру и каснији починак. Капије манастира закључавају се већ негде око 19.30h.

У манастирима на Светој Гори, осим црквених звона, сваког дана чују се и дивни звуци дрвених клепала („симандро“) којима монах, пре богослужења, позива све присутне у храм на молитву. Након тога, сви присутни се упућују на заједнички ручак или вечеру.

Посебан је осећај бити присутан у великим манастирским трпезама, на заједничком обеду са монасима и игуманом, који даје знак када се почиње и завршава са јелом. Током обеда дежурни монах чита приче из живота светаца, или друге библијске приче, а правило је да се једе у тишини. Просторијом једино одзвањају звуци металног прибора и посуђа, тањира и чаша. Оброци су скромни, углавном посни, али веома укусни и, што је најважније, апсолутно довољни до наредног обеда – чак и за људе ненавикнуте на ригорозни пост.

Током нашег боравка, оброци су се састојали од пасуља, сочива, и других врста махунастог поврћа, хлеба, обавезне салате и нечега чиме би се јело, на крају, засладило (воће или ушећерени ораси). У Хиландару, морам признати, јео сам једну од најукуснијих рибљих чорби, а након што је ручак био завршен, остао сам са још неколико добровољаца да помогнем у кухињи, покупим чаше и исполирам прибор за јело.

Није строго забрањено, али сматра се непристојним ношење кратких мајица и панталона на Светој Гори, јер тиме можете прекршити неписана правила понашања и увредити монахе који су вам указали гостопримство.

ОБИЛАЗАК СА МОРА: Као што је познато, не постоји копнени пут којим се може ступити на Свету Гору. Искористили смо, стога, прилику да се укрцамо на брод и морским путем обиђемо што већи део полуострва. Било је то незаборавно искуство. Трајект је, мирно пловећи, обилазио светогорску обалу на којој су се уздизали величанствени манастири-тврђаве, који су из даљине изгледали као да су саставни део природе која их окружује. Мора да је и Камелот овако изгледао, помислио сам тада.

Као из бајке: манастири Симонопетра (горе лево), Пантелејмон, Григоријат (доле лево) и Свети Павле (доле десно)

Поред нас, низали су се бљештави и нестварни Ксиропотам, Ксенофонт, Пантелејмон, Григоријат, Свети Павле, Дионисијат… све док наш брод није стигао до самог обода Атоса. Ту је почињао предео на коме се налазе посебне монашке насеобине, келије и пећине изнад мора, Каруља, где на стрмим, негостољубивим литицама, бораве монаси који се подвизују уз највећа искушења и живе живот проткан незамисливим одрицањима.

О овом месту записано је и следеће: „Одатле, пола сата хода на исток, налази се треће место са скитовима названо Каруља. Пут који води до њега је суров и страшан, какав на свом путовању још нисам видео, јер треба се око четврт часа пењати рукама и ногама, између ужасних камених провалија, изнад мора, које се одсијава доле. Срце трепери и човек који се пење много пази да се не оклизне и не падне у провалију. Они који тамо живе, са великим се трпљењем пењу и силазе, трпе Господа ради, да задобију вечни живот!” (В.Г.Барски)

Место несвакидашњег искушења монаха: Пећине и келије Каруља

ПАРАЛЕЛНИ УНИВЕРЗУМ: Пут и боравак на Светој Гори Атонској заиста се не може поредити ни са једним досадашњим, животним искуством. Човек просто има осећај да се налази на другој планети, мимо „овога света”, на месту где не важе иста правила живота нити основне метафизичке појаве као што су простор или време.

Остала ми је у сећању енергија натприродног, божанског порекла која је уткана у сву појавност Свете Горе, живу и неживу природу подједнако, и која благосиља сваког ко ступи на њено тле. Тихи, благи монаси, и њихов начин живота, препун молитви и одрицања, посебно су оставили трага у том галиматијасу мисли и емоција које сам понео из Свете Горе. Ово је мој покушај да их систематизујем и верно забележим на папиру или белини компјутерског програма, свеједно.

Пренећу, за крај, једну реченицу коју сам пронашао трагајући за искуствима других, током њиховог боравка на Светој Гори Атонској: „Током заједничке молитве, уз хармонично појање монаха, шуштање мантија и пуцкетање свећа, осећате потпуни  спокој и нисте баш сасвим сигурни јесте ли још увек на Земљи“.

Урош Митровић

 

Advertisements

8 mišljenja na „Мој путопис: Света Гора Атонска и манастир Хиландар

  1. Povratni ping: Individuacija – put ka samospoznaji « Urketov blog

  2. Neverovatno iskustvo sagledano kroz tvoje oči! Živopisno, kompletno dočarano, mnoštvo novih podataka koje nism znala. Veličanstveno!

  3. Узгред, а у прилог дела текста који сведочи о обиму хиландарског поседа, Каково, метох манастира Хиландар, у који могу ући и жене, налази се на путу Ставрос – Уранополис, свега 8 км испред Јерисоса, омање луке и туристичког места у којем се преседа током поклоничких путовања на Св. Гору.
    Свако добро!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s