U2 – Trijumf za kraj jedne ere

Nakon turneje „360°“ koja je oborila sve rekorde, irska super-grupa U2 dosegla je zenit svoje popularnosti i svojim uspehom ujedno označila kraj jedne ere rokenrola

Dug i trnovit je put do muzičke slave. Jer, ako izuzmemo nove „instant-zvezdice“ koje se brzo obogate i pročuju – jer imaju uticajnog producenta ili poneki hit koji se neprestano vrti na muzičkim kanalima ili internet sajtu jutjub – biti popularan i (posebno) trajati u muzičkoj industriji jeste podvig vredan hvale.

Za irsku grupu U2, koju čine harizmatični, ali zbog svog „političkog“ angažovanja često osporavani Bono, gitarista Edž (The Edge), basista Adam Klejton (Clayton) i bubnjar Lari Malen (Larry Mullen jr.), poput mnogih velikih bendova iz prošlosti, put ka zvezdama bio je spor, težak, pun odricanja i neizvesnosti.

Još od kada se pre više od tri decenije pojavio njihov debitantski album Boy (1980), muzički razvoj momaka iz predgrađa Dablina išao je temeljnom, uzlaznom putanjom, i bez obzira na povremena kreativna „stagniranja“, grupa U2 održala je konstantu stvaralačke potrebe da tržištu ponudi uvek nešto novo.

360 stepeni muzike: Od 2009. pa sve do kraja jula 2011. svet je ponovo, u punoj meri doživeo jutuovsku inovativnost kroz spektakularni audio-vizuelni doživljaj njihove gigantske, rekordne po svim merilima, turneje na stadionima širom sveta nazvane „360°“.

Oboreni svi rekordi: U2 360° turneja

Tokom prethodne dve godine ovoj turneji, koja je zamišljena kao promotivna podrška poslednjem studijskom albumu No Line on the Horizon, prisustvovalo je rekordnih 7,2 miliona ljudi. Zahvaljujući prihodu od gotovo 737 miliona dolara, serija od 110 koncerata ušla je u istoriju kao turneja sa najvećom zaradom svih vremena. U proseku, svaki koncert pratilo je više od 66 hiljada gledaca, što je takođe rekord koji teško da će biti oboren u dogledno vreme.

Otkud turneji naziv 360°? Odgovor je jednostavan. Zahvaljujući inovativnom dizajnu bine, u obliku punog kruga, što je gledaocima omogućilo pogled na scenu sa svih strana i ujedno proširilo kapacitet stadiona u nekim slučajevima za čak 25 odsto.

Koliko su ove brojke gotovo nenadmašne u savremenoj, ali i budućoj muzičkoj industriji, govore i podaci da su dosadašnji rekorderi po zaradi, veterani „Roling stonsi“, od turneje „A Bigger Bang Tour“ (2005-2007), zaradili „samo“ 560 miliona dolara, ali im je za to trebalo čak 144 koncerta, kojima je, u proseku, prisustvovalo tek nekih 32.500 gledalaca.

Moglo bi se reći da je trijumfalan završetak 360 turneje ujedno označio i kraj jedne ere rokenrola koja je počivala na nekoliko (danas već prevaziđenih) postulata muzičke karijere:  mukotrpnom radu i obijanju pragova izdavačkih  kuća da se dođe do prvog singla ili ploče; koncerata koji su u početku bili svirani po rupama i zadimljenim klubovima; postepenom rastu popularnosti u društvu u kome nije bilo interneta, digitalnih medija  i mogućnosti gotovo trenutne popularnosti zahvaljujući socijalnim mrežama ili veb sajtu you tube.

Drugim rečima, trebalo se zaista probiti da bi se postao neko i nešto u svetu muzičkog šoubiznisa.

POČECI: Grupa U2 osnovana je u septembru 1976. godine u Dablinu, Irskoj. Od početka do danas, postavu benda čine isti članovi – Bono, Edž, Adam Klejton i Lari Malen – što je gotovo jedinstven slučaj u muzičkoj industriji. Takođe, po mnogima „peti član“ grupe, Pol Mekginis, njihov je prvi i jedini menadžer, koji je sa bendom sarađivao od samog početka njihove karijere. U2 je nastao u srednjoj školi Maunt Temple, koju su pohađali svi članovi buduće mega-grupe, i to tako što je bubnjar Malen okačio oglas na školskoj tabli da traži članove za svoj bend.

Već tokom prve polovine 80-tih godina prošlog veka, U2 je stekao reputaciju snažnog i inovativnog benda, prepoznatljivog po živim nastupima, Bonovim pevačkim kvalitetima i originalnim deonicama gitariste Edža. Status superzvezda grupa je definitivno stekla nakon objavljivanja albuma Džošua Tri (The Joshua Tree) 1987. godine.

POLITIČARI MUZIKE:Postoji, međutim, još jedan razlog zbog kojeg U2 već godinama važe za najuticajnije i verovatno najosporavanije muzičare današnjice. Zbog učestalog društvenog, pa čak i direktnog političkog angažovanja pevača Bona, nijedan muzički bend u istoriji nije imao toliki društveni uticaj, niti prisutnost u javnosti i medijima, kao što je to slučaj sa grupom U2. Ovo je, takođe, razlog zbog čega se i sam imidž benda sve više ogledao kroz prizmu njihovih sporednih, vanmuzičkih aktivnosti.

Još od druge polovine 80-tih godina 20. veka i čuvenog nastupa grupe U2 na dobrotvornom koncertu Live Aid, posvećenog gladnima u Etiopiji, četvorka iz Dablina ozbiljno je počela da se angažuje na brojnim društvenim i humanitarnim projektima u svetu.

Pomagali su brojne nevladine organizacije i institucije kao što su Amnesty International ili Greenpeace, angažovali se u borbi protiv ekstremnog siromaštva i širenja side u Africi, a Bono se, kao riba u vodi, snalazio u političkom i društvenom establišmentu, susrećući se sa svim relevantnim svetskim liderima u svetu.

Društveno angažovani muzičar: Bono kao Ličnost godine Tajma

Za svoj angažman u borbi za otpis dugova najsiromašnijim zemljama i borbi protiv bolesti i ekstremnog siromaštva u Africi, Bono je, između ostalog, tri puta bio nominovan za Nobelovu nagradu za mir, proglašen je za Osobu godine (Person of the Year) u prestižnom magazinu Tajm, a britanska kraljica Elizabeta dodelila mu je viteški orden.

Srbi, međutim, imaju razloga da na njegov politički angažman ne gledaju sa prevelikim simpatijama. Pre svega zbog Bonovog jednostranog „društvenog učešća“ u Bosni ratnih devedesetih. Još tokom turneje Zoo Tv 1993. godine, U2 su putem satelitskih veza imali direktan kontakt sa ratom zahvaćenim Sarajevom, odakle su emitovali priloge uživo na koncertima. Obećanje tada dato, da će posetiti glavni grad Bosne, U2 su održali već 1997., kada su bili prvi veliki bend iz sveta koji je nakon rata svirao u Sarajevu, na prepunom stadionu Koševo. U Srbiji se još uvek pamte fotografije na kojima se Bono grli i ljubi sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Bosne, kontroverznim Muhamedom Saćirbejom i predsednikom Alijom Izetbegovićem.

Tako se desilo da grupa koja je ranije imala kultni status u Beogradu, sada u najširoj srpskoj jevnosti dobije imidž nepodobnih muzičkih momaka, koji su se svrstali na stranu onih „koji su protiv nas“.

Takvom lošem imidžu grupe doprinela je i činjenica da U2, uprkos još uvek velikom broju fanova koje imaju u našoj zemlji, nikada u svojoj karijeri nisu gostovali u Beogradu. Osim Sarajeva, još jedan grad bivše SFRJ imao je priliku uživo da vidi irsku četvorku na koncertu. U avgustu 2009. u okviru evropskog dela pomenute „360°“ turneje bila su rasprodata čak dva nastupa grupe u Zagrebu, na Maksimiru. Priča se da je lično bivši hrvatski premijer Ivo Sanader, tokom jednog susreta u Ujedinjenim nacijama u Njujorku, pozvao Bona da na koncertni spisak turneje doda i glavni grad Hrvatske.

USPEH I KARIJERA: A ipak, priča o pevaču Bonu ne može biti potpuna bez dimenzije bajkovitosti i ostvarenja priče o  (američkom?) snu – modelu životnog puta osobe koja u svom kratkom ljudskom veku pređe od najskromnijih početaka do „kosmičkog uspeha“.

Zašto je o Bonu reč? On je dete iz više nego skromne irske porodice koga je, nakon prerane smrti majke podizao strogi otac. Bono je, na neki način, u grupi U2 našao sve ono za čim je žudeo: porodicu, prijateljstvo, ali i mesto gde može da iskaže svoj talenat i da kroz pesme izrazi svoja najdublja osećanja. Uz to njegova ljubav još iz školske klupe,  Alison, ostala je njegov životni saputnik, sa kojom ima četvoro dece. Sve to zajedno i jeste ono što Bonovom životu daje oreol  bajke tako neophodne u današnjem svetu bez ideala.

Sa druge strane, svoj neverovatni uspeh na tržištu U2 su gradili svojom muzikom koja je naišla na odziv miliona mladih ljudi širom sveta. Do danas su prodali više od 150 miliona nosača zvuka, u svojoj kolekciji imaju čak 22 Gremi nagrade (više nego ijedan drugi bend), kao i 7 BRIT nagrada, a 2005. uvršteni su u Rokenrol Hol slavnih (Hall of Fame).

Obezbedili mesto u istoriji: U2 na dodeli Gremi nagrada

Članovi grupe svoj novac ulažu u brojne i raznovrsne poslove, od nekretnina, hotelijerstva, pa sve do izdavaštva, a vlasnički udeo imaju i u društvenoj mreži Facebook. U2 je odavno prestala da bude grupa četvorice momaka iz Dablina i prerasla je u snažnu i finansijski izuzetno moćnu „korporaciju“ od koje žive hiljade ljudi i članovi njihovih porodica. Veliki udeo u finansijskom uspehu benda ima njihov prvi i jedini menadžer Pol Mekginis, koji već više od trideset godina operativno vodi biznis grupe.

U javnosti se šuška da sav svoj prihod U2 deli na pet ravnih časti, po petinu dobijaju članovi benda i njihov menadžer.

Međutim, svaki veliki posao, gde se vrti ogroman novac, traži nove mogućnosti za ekspanziju i još veću zaradu. Tako je nedavno široka javnost bila neprijatno iznenađena kada se saznalo da su U2, zbog oštrijih fiskalnih mera svoje države, deo biznisa „iselili“ iz matične Irske u poreski daleko liberalniju Holandiju. Tamo gde se, jednostavno, plaća daleko manji porez.

Mnogi su odmah Bona i drugare optužili da, narodski rečeno, „propovedaju vodu, a sami piju vino“, te da je – u svetlu sopstvene potrebe da izbegne porez – ceo pevačev angažman na otpisu dugova afričkim zemljama, licemeran i neiskren. Nisu pomogla ni spinovana PR saopštenja, niti još veći angažman Bona na raznovrsnim projektima širom sveta. Ostala im je, u stvari, samo muzika.

KRAJ JEDNE ERE: Uprkos svim osporavanjima i kritikama javnosti zbog svog političko-društvenog angažovanja, U2 su, uz vremešne Roling Stonse ili rok legendu Bob Dilana, na neki način muzička vrsta koja izumire, dinosaurusi rokenrola, koji svoj višedecenijski muzički legat održavaju zahvaljujući tradiciji, ljubavi prema onome što su u najranijoj mladosti odabrali da im bude profesija i, zašto da ne, staroj slavi i hitovima koje prepoznaju barem tri generacije slušalaca.

U današnjem svetu, u kome vlada razarajući poredak koji ne poštuje bilo kakve prave, ljudske kvalitete, vrednosti i emocije, ostalo je malo mesta za normalnost. Suočeni sa ogromnim uticajem orvelovskih, sveprisutnih medija kojima dominiraju rijaliti programi i tabloidi svih vrsta, svet u kome je kompletna muzička industrija preseljena na virtuelni prostor interneta gde,  zapravo, svako može biti „popularan i slavan“ – kvalitet više nije nikakav preduslov za uspeh.

Možda se i zato rado vraćamo muzici uz koju smo odrastali ili slušali u nekim srećnijim, normalnijim vremenima. U2 jesu deo te ere. U vreme dok je muzički ukus bio znak raspoznavanja, gotovo deo identiteta, i kada je bilo jako važno znati odgovor na pitanje: kakvu muziku slušaš.

 

Advertisements

Jedno mišljenje na „U2 – Trijumf za kraj jedne ere

  1. Tačno ono što i ja mislim o njima! i o „muzičkoj industriji“ (o kako je na kraju muzika i stvarno legla na ovi sintagmu).
    Uvek me je nervirao taj Bonov politički angažman, ne samo zbog događanja ovde.
    Ali to me ne sprečava da se i dalje naježim kad sebi, ponekad, pustim Unforgettable fire npr.
    Pozdrav Uki-care od Peđe.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s