Da li smo ovako zamišljali Srbiju 21. veka

Kako je moguće da je na početku druge decenije XXI veka, Srbija i dalje zemlja bez nade, finansijski osiromašena, ekonomski i privredno ugrožena i bez jasne perspektive o svom razvoju u godinama koje dolaze.

Petnaest godina nakon rata u bivšoj Jugoslaviji, dvanaest godina od zlikovačkog NATO bombardovanja Srbije i više od deset godina od pada Slobodana Miloševića sa vlasti – gledajući očima prosečnog građanina ove zemlje – situacija kao da se nije pomerila sa mrtve tačke.

MRAČNA STATISTIKA: Srbija se u 2011. godini suočava sa vrlo teškom, gotovo bezizlaznom situacijom kada su u pitanju svi ključni ekonomski, privredni, finansijski ili socio-demografski pokazatelji.

Broj nezaposlenih premašio je 735.000, gotovo isto toliko građana ove zemlje živi ispod granice siromaštva; više od 70.000 preduzeća u Srbiji je u blokadi, a spoljni dug zemlje dostigao je 32 milijarde dolara.

Bez plate radi više od 130.000 ljudi, a i oni koji rade primaju najniže prosečne plate u Evropi, uz najvišu stopu inflacije, već nekoliko godina zaredom. Brojni značajni poslodavci i najbogatije kompanije u Srbiji svoje najvrednije poslove obavljaju preko of-šor kompanija registrovanih na egzotičnim destinacijama, kako bi se što efikasnije izbeglo plaćanje poreza ili oprao sumnjivi kapital.

KOLAPS PRIVREDE: Kada je o privredi reč, stanje je više nego alarmantno. U jeku svetske ekonomske krize, koja je posebno teško pogodila ionako krhku Srbiju, industrijska proizvodnja smanjena je za 12 odsto u odnosu na period pre krize, trgovina na veliko i malo manja je za 12 odsto, obim građevinskih radova smanjen je za 30 odsto, izvoz robe i usluga smanjen je za 22 odsto, a javni dug premašio je 12 milijardi evra, što je gotovo 40 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP).

U srednje razvijenim evropskim zemljama prosek zaposlenih u proizvodnji je od 38 do 44 odsto, a u Srbiji svega 17 odsto, navodi se u saopštenju Unije poslodavaca Srbije. Tek svaki 24. stanovnik Srbije nešto proizvodi, po čemu je Srbija na nivou siromašnih afričkih zemalja. Posebno je poražavajući podatak da su od ukupno 1.770.628 zaposlenih, samo 301.452 radnika angažovana na poslovima u proizvodnim delatnostima.

Srbija, dakle, gotovo da i nema proizvodnju.

POLJOPRIVREDNI PROBLEMI: Ni u agraru stanje nije nimalo bolje. Prema podacima Privredne komore Srbije u stukturi bruto ostvarene vrednosti učešće biljne proizvodnje u Srbiji iznosi blizu 70%, a stočarske samo 30%  što je pokazatelj nedovoljne razvijenosti poljoprivrede kao sektora privrede zemlje (u Evropskoj uniji taj odnos je 70% iz stočarske, a 30% iz biljne proizvodnje). To znači da stočarstvo ima izuzetno nisku stepenicu ekstenzivnosti, jer sve ispod 50 odsto karakteristika je nerazvijenih zemalja.

Samo u poslednjoj deceniji pad broja grla stoke na godišnjem nivou bio je od dva do tri odsto, a i ukupna proizvodnja mesa u Srbiji pala je sa 550.000 tona 1990. na 460.000 tona 2008. godine. Primera radi, 1990. godine imali smo 938.000 krava, a sada ih je samo 468.000. Broj svinja u Srbiji, prema podacima PKS, pao je sa 3,5 miliona krajem 2008. na 2,6 miliona krajem prošle godine.

ZABRINJAVAJUĆA DEMOGRAFSKA SLIKA: U Srbiji danas, po prvi put u istoriji, živi više stanovnika starijih od 65 godina nego dece mlađe od 15 godina. Ako se nastavi trend negativne stope prirodnog priraštaja, do 2030. godine imaćemo 700.000 stanovnika manje nego sada, samo oko 6,8 miliona, procenjuju stručnjaci.

Svake godine broj stanovnika u Srbiji umanji se za 30.000 do 35.000, što znači da se godišnje ugasi grad veličine Rume ili Jagodine, podaci su Republičkog zavoda za statistiku.

Demografsku sliku Srbije karakteriše i visoka starost stanovništva. Prosečna starost stanovnika Srbije je 41,2 godine, stopa nataliteta 1,4, dok u 370 sela u poslednjih 10 godina nije rođeno nijedno dete. Prosečno domaćinstvo u Srbiji danas je tročlano, a do pre samo desetak godina bilo je četvoročlano.

Prema podacima iz 2009. godine, od 7,3 miliona stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije) 30 odsto živi na teritoriji Beograda, Niša i Novog Sada, a u prestonicu Srbije godišnje dođe oko 50.000 stanovnika.

CVETA BIROKRATSKI APARAT: Ima i onih, međutim, koji sadašnju situciju ne vide tako crno. Naprotiv, ubeđeni su da se stvari popravljaju i da će „građani razumeti da je Vlada povukla najbolje poteze i sprečila da kriza ne ostavi dramatične posledice“, rekao je nedavno premijer Mirko Cvetković.

Predsednik Vlade je, poput drugih državnika njegovog kalibra, odlučno izjavio kako njegov kabinet radi „brzo, efikasno i sa konkretnim rezultatima“.Tu je premijer potpuno u pravu. Vlada Srbije, kada je o „efikasnosti” reč, ume samo  nemilice „i sa konkretnim rezultatima“ da troši pare poreskih obveznika u Srbiji. Političko-birokratski aparat cveta i u vremenima najgore ekonomske krize.

Od 2000. do danas, broj zaposlenih u državnoj administraciji porastao je sa 8.000 na gotovo 30.000 ljudi, što je posledica činjenice da je svaka politička garnitura dovodila svoje partijske kadrove, ljude od poverenja, što bi se reklo.

Srbija je danas evropski rekorder u bar dva slučaja. Po broju republičkih agencija, fondova, zavoda, uprava, direkcija i sličnih kvazi-institucija pod kontrolom (?) Vlade i po broju izbeglica koji žive na njenoj teritoriji.

Prema podacima UNHCR-a za prošlu godinu, Srbija je sa 275.000 izbeglica i raseljenih na prvom mestu po broju u Evropi i 13. u svetu. U većini slučajeva, izbeglice u Srbiji nemaju rešeno stambeno pitanje niti materijalnu egzistenciju dostojnu čoveka.

Takođe, prema podacima republičkog Komesarijata za izbeglice, u Srbiji živi više od 700.000 ratom pogođenih osoba sa prostora bivše Jugoslavije, koje čine skoro 10 odsto sadašnjeg stanovništva, a koje u njoj nije živelo do 1991. godine.

Sa druge strane, prema još uvek nepotpunim podacima Poverenika za informacije od javnog značaja, Srbija ima više od 110 agencija, zavoda ili ostalih oblika javne uprave od oko 11.000 subjekata u Srbiji koji predstavljaju nosioce vlasti na nekom nivou (republičkom, pokrajinskom, lokalnom itd).

RAZVOJNI „RAZVOJ”: Preliminarna analiza pokazuje da je najmanje 30 odsto tih agencija i drugih tela nepotrebno – ili se preklapaju s poslovima ministarstava iz te nadležnosti ili nemaju svoju pravu svrhu. Odnosno, imaju – već pomenuto partijsko zapošljavanje, ali i cirkulisanje novca koji je, u tom birokratskom galimatijasu, svakako teže proverljiv.

Kao primer, izdvaja se „regionalni razvoj” čijim se planiranjem, strategijom i implementacijom bavi čak sedam različitih državnih tela!

Srbija ima Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj. Ima i Agenciju za regionalni razvoj i Fond za razvoj, ali i Republički zavod za razvoj, kao i ministra bez portfelja koji se bavi razvojem nedovoljno razvijenih područja. A postoji i Kancelarija za održivi razvoj nedovoljno razvijenih područja, kao i nedavno osnovana Nacionalna agencija za regionalni razvoj Vlade Srbije.

Kud li će Srbija sa tolikim razvojem?

Predsednik Srbije Boris Tadić, kao zvaničnik sa nesumnjivo najvećim uticajem u politici zemlje u prethodnih bar pet godina, svoju viziju rešenja krize formulisao je kroz, najblaže rečeno, demagoško-marketinšku krilaticu stvaranja „novog optimizma“. On kaže da, pre svega, „moramo biti optimistični jer imamo realne kapacitete da izađemo iz krize, čak bolje nego zemlje koje se danas diče da imaju bolju poziciju od Srbije“.

Kao da će kriza biti podnošljivija ukoliko bar 4/5 Srba, koji prosto ne znaju kako da reše najosnovnije egzistencijalne probleme, krenu da kroz ružičaste naočare gledaju na svet očekivajući najbolji mogući ishod za svoj i živote svojih porodica.

„NOVI OPTIMIZAM” DS-a: I ne samo to, bolji život svih građana, prema Tadiću, biće ostvariv samo ukoliko na vlasti bude njegova Demokratska stranka. Jer, kako drugačije tumačiti izjavu koju je predsednik izneo na sednici Glavnog odbora ove stranke, a koja je 2010. održana u Svilajncu, gde je ambiciozno izneo očekivanje da je prijem Srbije u EU moguć već 2015. ili 2016. godine, ali da će to će biti ostvarivo samo ako državom bude upravljala Demokratska stranka?

U najboljem slučaju, Srbija može da se nada da će na proleće sledeće godine početi pregovore o članstvu u Evropskoj uniji. Brojni poznavaoci prilika u Briselu smatraju da će Unija, prilikom pregovora o članstvu, biti stroža prema Srbiji nego prema zemljama istočne Evrope ili Hrvatskoj, koja posle šest godina završava pregovore. A u vazduhu i dalje visi otvoreno pitanje priznavanja (nelegalne kvazi-države) Kosova ili, kako to zvaničnici EU vole da naglase, uslov „razvijanja dobrosusedskih odnosa” Srbije sa svim državama Zapadnog Balkana.

Put Srbije ka Uniji svakako će biti otežan i usled sve većeg pritiska brojnih zemalja-članica EU i njihovog stava da se proširenje „zamrzne” na neodređeno vreme nakon prijema Hrvatske u ovu organizaciju.

Imajući sve to u vidu, plan Tadića da Srbija već za tri-četiri godine postane punopravna članica Evropske unije, deluje isuviše ambiciozno. Čak i iz vizure njegovog „novog optimizma”.

Sva je prilika da u Srbiji neće biti bolje ukoliko se ne pokrenu opšti procesi revitalizacije i obnove politike, ekonomije i privrede. Srbiji nije potreban „novi optimizam”, već nova država, i ljudi na njenom čelu koji će imati na umu opšti interes društva, a ne lični, partijski ili interes onih koji ih plaćaju i za čije interese rade.

Narod je izgubio poverenje u vlast, pritom nemajući nadu ni da će biti bolje ukoliko postojeća opozicija zameni aktuelnu garnituru vlastodržaca. Svi su već ionako imali priliku da pokažu šta znaju u prethodnih petnaestak godina. I nisu se proslavili.

Dok se kod svih nas ponovo ne probudi ona vulkanska energija koju smo imali, na primer, posle 5. oktobra, kada smo – makar i naivno – iskreno verovali da ćemo brže od drugih rešiti goruće probleme – od napretka Srbije neće biti ništa.

Više nismo naivni. Vreme je za promene.

 

Advertisements

4 mišljenja na „Da li smo ovako zamišljali Srbiju 21. veka

  1. Ситуација у Србији се не може посматрати изоловано у односу на свет. Оно што ми имамо на власти, а и у опозицији су пиони новог светског поретка који спроводе њихов план уништавања суверених држава,привреде,пољопривреде,здравства,смањења популације и тд.
    Ово што се дешава Либији-прво се десило Србији, мало касније Ираку. Има и земаља које су са својим обојеним „револуцијама“ прошле без бомбардовања:Украјна,Тунис,Сирија, Јемен..Зависи од степена отпора народа.
    Нисмо овако замишљали будућност-били смо наивни. А није требало,јер смо у 20.веку много пута били жртве успостављања новог светског поретка.

  2. Povratni ping: Preti li implozija Srbije? « Urketov blog

  3. Srbija koja, na žalost, još uvek ne zna ni gde su joj granice ni šta je njeno a šta je tuđe, je u velikoj opasnosti da se u najskorije vreme raspadne na više delova. Na tome rade, ko bi drugi nego srski političari svih boja, od 1945.g. do danas.Pučističkim dovođenjem zločinačkog udruženja zvanog DS i njihovih satrapa, zemlja je doslovno opljačkana, uništena, kao i svi drugi segmenti društva uz apsolutno podaničko-kolonijalni odnos prema svojim mentorima koji su ih i doveli na vlast…..http://zlj13051967.wordpress.com/2013/09/15/srpski-izdajnici/

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s