Kako se postaje bolji?

Mala Srbija je osvajanjem elitnog Dejvis kup takmičenja reprezentacija u tenisu, dokazala da je i dalje velesila belog sporta, ali još važnije, da su timski duh i prijateljstvo, požrtvovanost i iskrena ljubav prema grbu zemlje za koju su nastupali, omogućili srpskim teniserima da postanu – pravi heroji!

Konačno, san se ostvario! Srbija je osvojila najprestižnije ekipno takmičenje u tenisu, Dejvis Kup. Fantastičnom pobedom u finalu protiv ekipe Francuske u Beogradu, Srbija je postala tek trinaesta zemlja u 110 godina dugoj istoriji ovog takmičenja koja je podigla čuveni pehar, “Salataru”.

Pratio sam igre naših momaka u Dejvis kupu još od čuvene generacije tenisera koje je predvodio Slobodan Boba Živojinović početkom 80-tih godina prošlog veka, ali sreću i ponos koji sam osetio juče u Beogradskoj Areni, nakon što su Viktor i Nole “isprašili” svoje protivnike i omogućili Srbiji da, nakon fantastičnog rezultatskog preokreta, dođe do pobede od 3:2, još nisam doživeo. Prisustvovao sam pisanju istorije, što, priznaćete, nije mala stvar.

U pravim je rukama: Davis Cup trofej „Salatara“

Ali, nije to samo zbog uspeha, oličenog u ogromnom, 105kg teškom trofeju Dejvis kupa, niti zbog pobedničkog mesta na svetskom teniskom Olimpu.

Pravi razlog, zbog kojeg sam se i ja (a verujem, i ogromna većina mojih sunarodnika) osećao kao da sam na krovu sveta, jesu upravo ti mladi srpski teniseri. Momci, koji su pobedili ne samo svojom snagom, veštinom i teniskim umećem (bez čega, naravno, ne bi ni bilo svetskog trijumfa) već, pre svega, zbog srca koje su pokazali, jer su svaki put kada je trebalo, uspeli da odigraju najbolji meč i pod velikim pristiskom pruže maksimum na terenu.

Međutim, suštinski razlog, izvorište njihovog (zajedničkog) uspeha leži u činjenici da su, osim na terenu, srpski teniseri iskreni prijatelji, ortaci, i van njega. Poznaju se od detinjstva, zajedno su odrastali i napredovali u svetu belog sporta i tokom svih ovih godina, njihovo prijateljsto izdržalo je najgore „cunamije”: slavu, novac, medije i razne lobije koji su – u stilu naše oprobane nacionalne kuhinje – nebrojeno puta želeli da ih posvađaju, podstaknu zavist, lični animozitet i time, naravno, potpuno unište ideju o timu, timskom radu i zajedničkoj pobedi.

„Snaga našeg tima je što smo svi bliski, kao da smo rođena braća“, rekao je jednom prilikom Novak Đoković i u jednoj rečenici objasnio prirodu njihovog međusobnog odnosa. Bilo je jasno da se zahvaljujući ovim elementima, od pojedinačnih uspeha Noleta, Zikija, Janka i Viktora, a pod palicom selektora Bogdana Boće Obradovića, stvorila pobednička sinergija koja je od grupe pojedinaca stvorila sjajan tim spreman za najviše reprezentativne i sportske domete.

Najbolji prijatelji i van terena: „Ćelavci“ Nole, Viktor, Ziki i Janko

Ali put ka svetskoj tituli nije bio nimalo lak, naprotiv. Srbija je u prethodne dve godine imala izuzetno težak žreb, jer je za protivnike, na samom početku takmičenja, dobijala najbolje selekcije sveta. Pretprošle, 2008. godine, protivnik naših tenisera u prvom kolu Svetske grupe u Moskvi bila je Rusija, dok je prošle sezone Srbija gostovala tada aktuelnom šampionu, Španiji u Benidormu. I oba puta naša reprezentacija bila je poražena, što nas je vraćalo na početak, u doigravanje za opstanak u elitnoj Svetskoj grupi Dejvis kupa.

I ove godine, u prvom kolu, naši teniseri ponovo su dobili teškog protivnika, drugog nosioca, Sjedinjene države, reprezentaciju koja je čak 32 puta osvajala titulu u Dejvis kupu, poslednji put 2007. godine.

Tada je, međutim, sve krenulo kako treba, a Srbija je krenula u pobednički pohod, koji je 5. decembra 2010. godine, u prepunoj Beogradskoj areni, rezultirao našom istorijskom pobedom u finalu ovog takmičenja.

Pri tome, desila se neverovatna stvar: ne samo da su svi naši igrači dali sve od sebe, nego je svako od njih pojedinačno bio u situaciji da postane stvarni heroj pobeda koje smo ostvarili tokom celog ovogodišnjeg ciklusa nadmetanja u Dejvis kupu: Novak, kao noseći stub i vođa tima, ove sezone odigrao je ukupno sedam mečeva u pojedinačnoj konkurenciji i svih sedam puta je pobedio svoje protivnike; Janko Tipsarević bio je najzaslužniji za trijumf naše reprezentacije nad Česima, pobedivši u oba singla u kojima je igrao i tako Srbiji doneo dva odlučujuća poena za plasman u veliko finale. Najiskusniji među njima, Nenad Zimonjić, bio je uvek na nivou kada je trebalo igrati važne mečeve u dublu. I na kraju, Viktor Troicki doneo je odlučujući, peti poen u finalu Dejvis kupa protiv Francuske, kada je prosto „izbušio“ Majkla Ljodru i glatkom pobedom u tri seta doneo Srbiji prvu titulu svetskog šampiona.

Zasluženo priznanje: Šampioni na poštanskim markicama

Najbolje reči priznanja došle su, desetak minuta posle pobede, od britanskog tenisera Endija Mareja, koji je ujedno i prvi čestitao našim momcima na trijumfu: „Fantastičan uspeh Srbije u Dejvis kupu. Nemaju sredstava i uslova, imaju lošu infrastrukturu, ali to su ljudi velikog srca, koji imaju radnu etiku i veliku želju. Sjajno“, napisao je u svojoj Tviter poruci na internetu Marej.

I moglo bi se reći da je ovih nekoliko elemenata iz čestitke upravo to, što treba da usvojimo kao nacionalni koncept za opstanak i razvoj, kako naš pojedinačni, tako i Srbije u celini: veliko srce, radnu etiku i veliku želju … da budemo zaista bolji! Jer, kako je govorio i Patrijarh Pavle: biće nam bolje kada svi budemo bolji. Ovi momci sa reketima i velikim srcem pokazali su kakav je to sjajan osećaj biti bolji i da je to, ipak moguće i u ovoj našoj siromašnoj i skrajnutoj zemlji.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s