Zašto Srbija neće imati svog Putina

Ovih dana navršava se tačno 11 godina otkako je, široj javnosti do tada relativno anoniman ruski političar, Vladimir Vladimirovič Putin postao premijer Ruske Federacije.

Dekretom već bolesnog i alkoholom načetog predsednika Rusije Borisa Jeljcina, Vladimir Putin postao je predsednik vlade u izuzetno teškim okolnostima: zatekao je korumpiranu, prezaduženu i neefikasnu državu, iscrpljenu još dodatno sukobima u Čečeniji, bankrotiranu privredu i osiromašene građane, svakodnevicu u kojoj su mešetarili tajkuni, kriminalci i novobogataši svih vrsta.

Sizifov zadatak: Zbog svega toga, smatralo se da će i novi premijer odigrati tek epizodnu ulogu u ruskoj politici. Nedovoljno popularan u javnosti, a u političkim krugovima Rusije smatran još jednom u nizu figura „familije“ sa Jeljcinovog „predsedničkog dvora“, Vladimir Putin obazrivo je započeo svoj premijerski mandat. Uostalom, i mnoga druga, daleko zvučnija imena ruske političke scene pre njega, neslavno su završila svoje „premijerovanje“: da li se još neko seća Sergeja Stepašina ili mlađanog Kirilenka, pa čak ni „teškaši“ ruske politike poput Viktora Černomirdina i Jevgenija Primakova nisu uspeli da stabilizuju političke i ekonomske prilike u zemlji.

Da su Rusi kojim slučajem izumeli vremeplov te 1999. godine i „otplovili“ u budućnost, jedanaest godina kasnije, videli bi Vladimira Putina da i dalje predsedava vladom Ruske Federacije. I tu bi se negde i završile sličnosti sa godinom u kojoj se Vladimir Vladimirovič prvi put obreo u premijerskoj fotelji.

Rezultati: Rusija je 2010. godine zemlja kojoj su povraćeni ugled, snaga i stabilnost, kako kod kuće, tako i na međunarodnom planu. Vladimir Putin, nakon dva uzastopna mandata na čelu Rusije, vratio se da vodi vladu, prepustivši funkciju šefa države svom nasledniku Dmitriju Medvedevu. Kao predsednik države i novi-stari premijer, Putin je imao odlučujuću ulogu u konsolidovanju političkih, ekonomskih i privrednih prilika najveće zemlje na svetu u prethodnih jedanaest godina. Rusija je ponovo postala nezaobilazan međunarodni faktor i država koja se pita. Bilo da su u pitanju globalne teme poput svetske ekonomske krize, borbe protiv terorizma, krize na Bliskom istoku ili energetske krize u Evropi, Vladimir Putin je adresa kojoj se obraćaju svi relevantni činioci svetske politike.

Danas na Rusiju računaju i vodeći finansijski analitičari sveta koji smatraju da će se ona oko 2030. godine pretvoriti u najveću ekonomsku silu Evrope. Takav optimističan izveštaj objavili su eksperti vodeće konsalting-kompanije „Prajsvoterhaus Kupers“ gde se navodi da će „narednih godina u svetskoj ekonomiji doći do geopolitičke revolucije kada će tradicionalne lidere, industrijske sile Zapada iz G-7, zameniti nova grupa u kojoj će biti udružene zemlje sa tržištima u razvoju“. Po mišljenju eksperata, Rusija će oko 2030. godine po svojim ekonomskim pokazateljima zauzimati 5. mesto u svetu, iza Kine, SAD, Indije i Brazila.

Gde smo mi: Zašto je sve ovo važno i za srpske prilike? Srbija je 1999. godine bila izopštena zemlja, izmučena dugogodišnjim sankcijama i izolacijom, brutalno bombardovana „milosrdnim anđelima“ NATO pakta više od tri meseca, otcepljen joj je deo teritorije, a na Kosovo su stigle desetine hiljada stranih vojnika sa namerom da tu trajno i ostanu.

Jedanaest godina kasnije, šta se promenilo u Srbiji? Nema više Miloševića, u redu. Ali, ta vulkanska energija, bez koje nije bilo moguće izvesti revoluciju 5. oktobra 2000. – netragom je nestala.

Da se prosečan Srbin danas probudi iz kome u koju je upao krajem 90-tih godina prošlog veka, šta bi zatekao? Sredinom 2010. godine, Srbijom zajednički vladaju  pobednička i poražena strana iz perioda petooktobarskih promena. Srbiju de fakto vodi jedan čovek i sve ključne odluke donose se u kabinetu šefa države, dok je republička vlada, iako de jure najviša izvršna vlast u zemlji,  manje-više emiter politike predsednika države. Isto važi i za parlament, dok se realni centri moći Srbije danas nalaze u četvorouglu koji čine krupni kapitalisti, tj. tajkuni – političke stranke – zamračeni kabineti visokih državnih funkcionera – ambasade vodećih zemalja.

U prethodnih deset godina u Srbiji promenjeno je pet vlada, u političko-mafijaško-obaveštajnoj zaveri ubijen je i prvi srpski demokratski premijer, a građani koji su očekivali velike promene sada se uglavnom osećaju kao gubitnici.

Pritisci i sunovrat države: Teško nas je pogodila i svetska ekonomska kriza. Nezaposlenost je sve veća, dinar je doživeo težak sunovrat, potrošačka korpa sve je skuplja, proizvodnja i izvoz sve su slabiji, uvoz cveta, a Srbija je tri puta zaduženija nego 2000. Može se reći da smo u prvoj deceniji 21. veka doživeli politički i ekonomski sunovrat i još uvek ne postoji jasna i vidljiva strategija za izlazak iz krize u kojoj smo se našli.

Istrošena petooktobarska energija

Srbiji se i dalje postavljaju prepreke na putu ka evrointegracijama, a (ne)rešeno pitanje statusa Kosova i konstantna uslovljavanja i pritisci od strane Haškog tribunala i vodećih zapadnih zemalja i njihovih „satelita“ – Sjedinjenih država, V. Britanije, Nemačke, Holandije…- onemogućavaju nam da se oslobodimo političkih stega i ubrzamo naš put ka Evropskoj uniji.

Kod kuće, bili smo svih ovih godina svedoci prebrze i neosmišljene liberalizacija tržišta i faktički neuspešne privatizacije, a nijedna vlast od 5. oktobra naovamo nije uspela da adekvatno reformiše državnu upravu i institucije, kao ni pravosuđe ili službe bezbednosti. U međuvremenu se raspala i zajednička država sa Crnom Gorom, a u trajnoj opasnosti od unitarizacije u okviru Bosne i Hercegovine i utapanja u virtuelnu zajedničku državu BiH je i Republika Srpska. Zbog svega navedenog, Srbija se danas suočava sa permanentnim krizama i to na više frontova: sa krizom morala, krizom institucija, krizom kulture i obrazovanja, krizom medija (koji su od Srba načinili zavisnike od opskurnih Reality programa), krizom porodice i braka, čak i krizom crkve.

Ima li srpskog Putina: I da se vratim na početak. Rusija je kroz vekove bila zemlja od prvorazrednog evropskog, pa čak i svetskog značaja – bilo da su u pitanju njen politički uticaj, geografski položaj ili prirodna bogatstva kojima raspolaže, bilo to u sferi nauke, kulture ili umetnosti. Srbija je, sasvim suprotno, vekovima bila (rimska, vizantijska, turska,…) provincija – na mapi i po mentalitetu – skrajnuta sa velike svetske pozornice, i na našu žalost, geografski na politički trusnom području, čvoru, gde se prepliću interesi velikih sila kojima smo uglavnom služili kao moneta za potkusurivanje. U gorem slučaju, kao „živi zid“ i topovsko meso.

Jedna Rusija, od 160 miliona stanovnika, sa svojom bogatom tradicijom i istorijom mogla je u kriznim vremenima nakon Hladnog rata da iznedri ličnost poput Vladimira Putina.

Srbija? Teško.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s