SRPSKI TENISKI FENOMEN 21. VEKA

Kako je moguće da jedna mala Srbija ima tako velike teniske šampione? Ko bi rekao da će doći dan kada će upravo tenis postati najpopularniji i ubedljivo najuspešniji sport u Srbiji krajem prve decenije 21. veka!

Tenis u Srbiji dobio je status „nacionalnog sporta“. Ponos i dika srpskog naroda, popularnost i planetarni uspeh, svi ovi euforični epiteti koji su tradicionalno pripadali kolektivnim sportovima kao što su fudbal, košarka, pa čak i vaterpolo ili odbojka, Srbija je s pravom dodelila jednom individualnom sportu – tenisu, ali i srpskim velemajstorima ove igre na početku 21. veka. Nije ni čudo. U poslednjih nekoliko sezona pojavila se najbolja generacija srpskih tenisera kojoj je uspelo ono što nikome pre njih nije – da dođu i opstanu na samom vrhu svetskog tenisa.

ŠAMPIONI: U jednom trenutku Srbija je u singl konkurenciji  imala dve prve teniserke sveta (Ana Ivanović i Jelena Janković), Novak Đoković je došao do drugog mesta na ATP listi, a u konkurenciji dublova Nenad Zimonjić zauzeo je prvo mesto. Novak je osvojio prestižnu Gren Slem titulu na Otvorenom prvenstvu Australije, Ana je bila šampionka Rolan Garosa, Nenad Zimonjić se okitio titulama na Vimbldonu i Rolan Garosu, dok je Jelena bila vicešampion Otvorenog prvenstva Sjedinjenih država (US Opena).

Za razliku od fudbala, recimo, kada su se početkom i sredinom devedesetih godina – u vreme najteže političke i ekonomske situacije u zemlji – na domaćim terenima kalili sjajni talentovani momci koji su nedugo zatim postali perjanice najtrofejnijih svetskih klubova (Siniša Mihajlović, Peđa Mijatović, Dejan Stanković, Savo Milošević ili Nikola Žigić), tenis je doživeo gotovo potpuni krah na prelazu dva veka. Nedostatak stručnog kadra, trenera, ali i klubova koji bi iznedrili novu uspešnu generaciju, dovela je do toga da se u Srbiji tenis bukvalno zaboravi.

Međutim, potrebno je istaći da se uspeh, pre svega Ane, Jelene ili Novaka nije dogodio baš sasvim slučajno. Ogromnu ulogu i požrtvovanje pokazali su njihovi roditelji na vreme ih „sklanjajući“ iz Srbije kako ih ne bi zadesila ista sudbina kao i srpski tenis tih ratnih i kriznih 90-tih –  lagano nestajanje. Jelena Janković je svoju veštinu razvijala na Floridi na prestižnoj Akademiji Nika Bolitijerija, a sličan put prošli su i Ana Ivanović i Novak Đoković, koji su, uz pomoć roditelja, još kao deca na tenisko usavršavanje otišli u Švajcarsku (Ana), odnosno Nemačku (Novak). U njihovoj otadžbini tih godina nisu postojali uslovi, niti je bilo zainteresovanih pojedinaca i dovoljno osposobljenih klubova, u kojima bi oni mogli da treniraju na odgovarajućem nivou i razviju se u zvezde kakve danas predstavljaju.

ISTORIJA: Kao i drugde u svetu, i u Srbiji i nekadašnjoj SFRJ, dugi niz godina smatralo se da je tenis primer „elitnog“ sporta, a u slobodno vreme rekreacija bogatijih pojedinaca. Razlog je bio vrlo jednostavan – nije postojao dovoljan broj teniskih terena i samo uzak krug ljudi imao je mogućnost da obezbedi neophodnu tenisku opremu koja se tada uglavnom kupovala u inostranstvu.

Na taj način, sve do sedamdesetih, pa čak i osamdesetih godina prošlog veka tenis je u našoj zemlji bio sport povlašćenih, ili možda još bolje rečeno – dobrostojećih entuzijasta.

Polovinom osamdesetih godina 20. veka desio se gotovo kopernikanski obrt – tenis je zahvaljujući uspehu nekoliko jugoslovenskih tenisera gotovo preko noći postao popularan širom nekadašnje SFRJ. Tadašnju tenisku pozornicu prvi je „prodrmao“ Slobodan Boba Živojinović, postižući u ono vreme izuzetne uspehe, kako u singlu, tako i u konkurenciji parova. Veliki doprinos afirmaciji tenisa u Jugoslaviji Boba je pružio i na reprezentativnom polju – sa njim kao vođom, Dejvis kup tim Jugoslavije tri puta je igrao polufinale Svetske lige ovog prestižnog takmičenja. Njegove uspehe na teniskom igralištu pratila je i velika medijska popularnost kod kuće, jer je osvojio srce i oženio tada neprikosnovenu zvezdu narodne muzike Lepu Brenu. Slobodan Živojinović danas je na čelu Teniskog Saveza Srbije.

Ipak, moramo pomenuti da je – osim Bobe Živojinovića – u nekadašnjj SFRJ bilo i drugih, izuzetno talentovanih i uspešnih, tenisera. Posebno sredinom i krajem osamdesetih kada su naše teniske uzdanice bili i Goran Prpić, Bruno Orešar, i najzad Goran Ivanišević, kasnije drugi teniser planete i osvajač prestižnog Vimbldona, ovog puta braneći boje tada već nezavisne Hrvatske. Nešto ranije, u svetskom teniskom vrhu pojavila se i Slovenka Mima Jaušovec, koja je 1977. osvojila Otvoreno prvenstvo Francuske.

MALA MO: Međutim, pravog teniskog šampiona, „kraljicu“ pojedinačne konkurencije, tada još SFR Jugoslavija dobila je u sićušnoj Moniki Seleš, devojčici iz Novog Sada koja je svoj redak talenat pokazala još u juniorskoj konkurenici osvojivši praktično sve što se moglo osvojiti u tom uzrastu. Mala Mo, kako su je kasnije prozvali Amerikanci (po ugledu na njihovu slavnu tenisku šampionku iz 50-tih godina prošlog veka Morin Konoli, koja je imala upravo nadimak Little Mo), početkom 90-tih godina vladala je ženskim tenisom, osvojivši čak 9 Gren Slem titula. Njen uspeh brutalno je zaustavljen kada joj je na turniru u Hamburgu 1993. godine poludeli fan Štefi Graf, Nemac Ginter Parhe, tokom tajm-auta na meču, zario nož u leđa. Od ovog napada, Monika Seleš, psihički i fizički, nikad u potpunosti nije uspela da se oporavi. Da nije bila žrtva jednog takvog mučkog čina, pitanje je koliko bi još ona vladala ženskim tenisom.

Nakon Monike Seleš, srpski tenis ušao je u fazu letargije. Sankcije, ratovi, nemaština, učinili su svoje. Talentovani momci i devojke jednostavno nisu imali priliku da u potpunosti iskažu svoje umeće na međunarodnoj sceni. Ono nekoliko momaka koji su se generacijski našli „negde između“ – dakle, nit su teniski uspeli da stasaju u staroj Jugoslaviji, nit im je situacija „olovnih 90-tih“ dozvolila da adekvatno napreduju – dovijali su se na svakakve načine da koliko-toliko budu prisutni u svetskom tenisu. Upravo zbog tenisera kao što su Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević (koji je u jednom trenutku bio prvi junior sveta) ili Dušan Vemić teniska nit Srbije nije u potpunosti prekinuta krajem 20. veka i samo se čekalo vreme kada će tenis ponovo dobiti epitet jednog od najpopularnijih sportova u nas.

Veliku zaslugu u obnovi srpskog tenisa ima svakako i Jelena Dokić, srpkinja iz Osijeka koja je sa porodicom napustila ratom zahvaćeni rodni grad i preselila se u Australiju odakle je krenula u osvajanje svetskog ženskog tenisa. Pod patronatom svog kontroverznog oca Damira, koji joj je bio ujedno trener i menadžer, dogurala je do četvrtog mesta na WTA listi teniserki. Međutim, privatni problemi, prekid u odnosima sa porodicom i ocem, skupo su koštali Jelenu Dokić i ubrzo je usledio njen pad u karijeri.

SRPSKI TENISKI FENOMEN: I zaista, ko bi rekao da će doći dan kada će upravo tenis postati najpopularniji i ubedljivo najuspešniji sport u Srbiji krajem prve decenije 21. veka! Zahvaljujući uspehu male grupe požrtvovanih i talentovanih klinaca i devojčuraka – koji su tek bili rođeni u vreme kada su Boba ili Monika već stasavali u ozbiljne teniske veličine – a koji su se kalili i teniski sazrevali u inostranstvu, Srbija je postala „zemlja teniskog fenomena“. I teniska reprezentacija Srbije doživljava pravu renesansu: naš Dejvis kup tim je posle više od 20 godina ponovo u polufinalu elitne Svetske lige ovog takmičenja! Pojedinačni uspesi Novaka, Zikija, Janka i Viktora pod palicom selektora Obradovića, stvorili su pobedničku sinergiju koja je od grupe pojedinaca stvorila sjajan tim spreman za najviše reprezentativne domete.

Početkom jula, momke iz srpskog reprezentativnog tima videli smo na okupu kako se druže i zabavljaju na svadbi Janka Tipsarevića i praktično su, pravo sa žurke, otišli na važan meč Dejvis Kupa protiv Hrvatske u Split. Nacija je strepela uz svoje televizore, ali su naši teniseri ostvarili ubedljivu pobedu na gostujućem terenu od 4:1 i plasirali se u polufinale Dejvis Kupa!

I kao po običaju, sama država nije imala gotovo nikakvog udela niti zasluga u ovom vanserijskom uspehu srpskih tenisera i teniserki. U Srbiji prosto nije stvorena klima za razvoj tenisa i stvaranje budućih teniskih šampiona. O tome svedoči podatak da u Srbiji ni danas ne postoji nijedan profesionalni teren za igranje na brzim, betonskim podlogama, na kojima se organizuje 70 odsto ATP ili WTA turnira. Još od vremena Monike Seleš, i njenog oca Karolja, gotovo po identičnoj matrici, svi naredni uspesi domaćih tenisera i teniserki u najvećoj meri zasluga su požrtvovanosti i odricanja roditelja i porodice igrača. Jelena Janković, Ana Ivanović, Novak Đoković, Jelena Dokić,… svi oni, uprkos talentu, mogli bi samo da maštaju o svojim uspesima da su ostali u Srbiji i odavde pokušali da učine nešto više na teniskom polju. U našoj zemlji ni ranije, a ni danas, ne postoji sistemski pristup razvoju budućih teniskih šampiona, kao ni ozbiljna teniska akademija koja bi se upravo bavila stasavanjem i izgradnjom profesionalnih tenisera.

Takođe, Srbija ne može da se podiči dovoljno kvalitetnim stručnim radom sa mladim teniserima, juniorskog i kasnijih uzrasta, jer, jednostavno – nema dovoljno stručnog kadra, trenera koji bi se time ozbiljno i kompetentno bavili. Gotovo svi stručnjaci se slažu da je upravo period od 16 do 20 godine krucijalan za stasavanje mladog tenisera i prelaska iz juniorske u seniorsku kategoriju. Srbija može da se pohvali da je prethodnih godina imala odlično rangirane juniore u tenisu, ali mali broj njih ostvari neke zapaženije rezultate u profesionalnom tenisu.

SERBIA OPEN: Poseban doprinos u razvoju tenisa u našoj zemlji imalo je organizovanje istorijskog, prvog ATP turnira u Beogradu. Serbia Open ime je takmičenja koje se od pre dve godine nalazi u zvaničnom kalendaru profesionalnih tenisera. Otvoreno prvenstvo Srbije, turnir ATP kategorije 250 i čiji nagradni fond iznosi 450.000 evra, svoju premijeru imao je u maju 2009. godine, na terenima novoizgrađenog kompleksa Milan Gale Muškatirović na Dorćolu. Najzaslužnija za organizovanje ovog turnira u Beogradu jeste porodica Novaka Đokovića, koji je ujedno postao i prvi šampion Serbia Opena 2009. godine. Nažalost, beogradska i srpska publika nisu svojim prisustvom masovno podržali ovo takmičenje, što je zaista šteta. Da li još uvek nije stvorena navika da Srbi masovno prisustvuju teniskim mečevima ili je u pitanju slabo organizovan marketing samog događaja, to tek treba da se utvrdi.

Međutim, „fenomen srpskog tenisa” – krilaticu koju sve češće koriste novinari i gotovo celokupna srpska, ali i upućena javnost širom sveta – nije samo broj titula osvojenih na turnirima, već i „nešto mnogo više od toga”. Upravo su teniseri najzaslužniji što se zahvaljujući njihovim uspesima stvara i preko potreban pozitivan imidž Srbiji.

I tako je tenis ponovo dospeo u žižu interesovanja srpske javnosti. Uspesima naših tenisera i teniserki raduje se čitava nacija. Ovaj pozitivan uticaj vidljiv je u tome što su deca i mladi ljudi počeli da „opsedaju“ teniske klubove širom Srbije, pa čak i igrališta ispred zgrada koja su donedavno bila „rezervisana“ za ulični basket ili mali fudbal. S druge strane, naši stariji sugrađani sve češće biraju tenis za svoj rekreativni sport, dok svi skupa, počinjemo da se budimo u cik zore, ili u sred noći kako bi ispratili teniske mečeve naših igrača koji se takmiče na drugom kraju planete.

 

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s